Vranje: Tajanstven pozorišni arhiv

Vranjsko pozorište i metaforički u svojoj „ličnoj karti“ objedinjuje ova dva konstitutivna elementa u jednom liku piscu Borisavu Stankoviću.

Kolektivni čin scenskog nastupa je smesa teksta pisca, rediteljskog tumačenja, glumačkog dejstva u zadatom prostoru scene što dovodi do suštine koja dovodi do interaktivne sinergije sa publikom, čime se dobija konačan efekat.

U kompletiranju jednog scenskog događaja učestvuje tim „nevidljivih“ saradnika od scenografa, kostimografa, inspicijenta, dekoratera, ton i svetlo majstora, muzičara na sceni ili sa tonske matrice.

Ovoga puta o vranjanskom pozorištu pogled iz notnog sistema.

„Koštana“ je komad sa igrom i pesmom. U tome su uz legendarnog klarinetistu iz Vranja Kurtu Ajredinovića nastupao violinista Jaško Jašarević, trubači, haromonikaši iz romskog naselja Gornja čaršija.

Pre nego što će 1997. godine ovaj teatar po drugi put povratititi status profesionalnog ansambla, od 1986. do druge polovine devedesetih godina prošloga veka usledile su „zlatne godine“ amaterskog rada sa 59 premijera.

U tom periodu muzikom su Stankovićev čemer, ljubav, čorbadžijski dert bojili mnogi kompozitori svojim autorskim notama.

Nenad Milosavljević Galija, koji će i kasnije na tom fonu obojiti Šotrinu „Zonu Zamfirovu“ u saradnji sa Biljanom Krstić, komponovao je muziku za čak deset predstava koje su u Vranju producirane po tekstu Bore baba Zlatinog.

Drugi na toj muzičkoj lestvici je, bez prava na pogađanje, Vojislav Voki Kostić sa sedam predstave koje je svojim neverovatnim izborom narodnih instrumenata umeo da podupre „tonom do neba i skladom do najudaljenijih planeta duše“.

„Jovča“, „Nečista krv“, „Gazda Mladen“, „Čemer“, „Sveti Sava“, „Hasanaginica“, „Put oko sveta“ nekopletan je spisak obojen muzikom Milosavljevića&Kostića.

Autor možda i jedne od najlepših pesama o Srbiji za seriju „Jastuk groba moga“ Vartkes Baronijan notno je obojio predstavu „Ruženje naroda“.

Moć predstavi „Putujuće pozorište Šopalović“ dala je elegantna perfekcija muzičkog oblika rokera Predraga i Mladena Vraneševića iz novosadske Laboratorije zvuka.

U ovoj družini bio je i Miroljub Aranđelović Rasinski sa tri autorske muzike.

Otuda danas pored bogate video arhive predstava Pozorište „Bora Stanković“ poseduje i impresivan audio arhiv moderno rečeno primenjene muzike, čije sklopljene note i danas odolevaju sveopštoj tonskoj površnosti i dosadnoj buci koja nas sa svih strana drži „pod okupacijom“.

Ova činjenica koja ne sme da bude samo istorijski element, već određena samobitnost morala bi da bude i obavezujuća za one nove dolazeće reditelje, glumce, kako bi se i u ovom segmentu kolektivnog pozorišnog čina vodilo računa u budućim projektima koji će se na radost pozorišne publike dešavati u godinama pred nama u sada optimalnim uslovima rekonstruisanog vranjskog pozorišta.

U ime Neše Galije, Vokija, Vartkesa, braće Vranešević i svih ostalih koji su bojili tonovima predstave i davali im taj neophodni muzički „začin“.