Vreme zaključava kuće

Posle truckanja u ruskom terencu, pri ulasku u selo i posle probijanja kroz gusto rastinje, namernike dočeka bračni par u srednjim sedamdesetim, što je ovde prosečna starost. Sede na kućnom pragu, i kako kažu „gledaju šta ima“. Na upornu molbu, stidljivo staju pred objektiv, a onda žena skida kapu mužu, začešljava mu kosu i popravlja nabore džempera, „da joj bude lep“. Ovde je i slikanje digitalnim aparatom još uvek nov i lep događaj. Zahvalila sam se, i posle njihovog stidljivog klimanja glavom u znak odobravanja, razgovor se završio. Taman da ste hteli da proćaskate, onako usput, s još nekim u selu o zdravlju i vremenu, prosto ne biste imali s kim. Kuća je desetostruko više nego žitelja.

Od gradske vreve ovde nema ni tragova. Jedino što može da podseti na urbanu sredinu, jesu bandere. Šta se zapravo desilo i kako sam uspela da se, za samo sat vremena, vratim barem tri decenije unazad? Sudbina koja se neminovno ponavlja, melje sela po jugoistočnoj Srbiji, ne opraštajući nijednom od njih.

Rat? Ne! Glad? Ne! Najezda varvarskih plemena? Ne, odavno se završila. Odgovor je stizao i iz oronulih kuća, zarđalih kapija i nepokošenih okućnica. Ovo selo, kao i sva ostala – pojeo je grad, ili, ono što zovemo – pošast urbanog života. Stoga, ako ste željni da vas umesto tramvaja i komšijskog usisivača bude ptice i poneki udaljeni lavežpasa – ovo je savršeno mesto za vas.

Prema poslednjoj proceni, u Kamenici kod Dimitrovgrada, živi taman toliko stanovnika koliko se može nabrojati na prste obe ruke. Dečji žagor se nije čuo još od 1982, kada je i ključulaznih vrata seoske škole poslednji put škljocnuo u bravi, zauvek se oprostivši od nje.

Ostala je skoro netaknuta priroda koja je ovde, u sukobu s modernim čovekom odnela pobedu. Polupana stakla na skoro svim prozorima od oluja i nevremena, putevi zarasli u korov i mnogi pragovi koje većuveliko žari kopriva. Jedan od meštana mi je objasnio: „Kad vidiš da oko kuće raste kopriva, znaj da ljudska noga tu godinama nije kročila“. Izgleda da ljudi nisu koračali ovuda većdecenijama, a jedino što je ovim hrabrim meštanima preostalo, osim da uživaju u tišini i moćnoj prirodi Stare planine, jeste da četvrtkom pre podne prepešače više kilometara do susednog sela koje jedino u celom okrugu ima prodavnicu… improvizovanu i vrlo oskudno snabdevenu – ne bi li kupili hleb.

To malo namirnica što se dopremi iz Dimitrovgrada može se kupiti u samo dva sata radnog vremena, a ako u tome i uspeju, stanovnici se moraju potruditi da stignu do pošte u Kamenici, koja, istina, i dalje radi, ali – takođe dva sata.

Ukoliko ih ne obraduje neko pismo ili razglednica koje im pošalju deca i unuci raštrkani po svetu, mogu sebi priuštiti telefonski poziv – sa telefona iz ranih četrdesetih, znate onaj, što ga zovemo „na kurblu“. Svi meštani kažu isto – poslednje novine su ovde kupljene pre ravno 20 godina.

Kao da im više nije bitno šta se dešava u spoljnom svetu i kao da su srasli s tihom, ali jakom prirodom koju vole, koja je deo njih i čiji su neodvojivi deo. Ipak teško da uživaju u tome što znaju da su poslednji svedoci jednog od nekadašnjih naseljenih mesta našeg dela Stare planine, lebdeći u nekom međuprostoru između prošlosti i budućnosti, ili bivaju sve više prestravljeni time da za njima u sudnjem času neće imati ko da zaključa vrata, pitanje je na koje, čini mi se, nikada neću naći odgovor.