Vrmdža – selo u Srbiji koje je odbilo da umre

Pomenite nekome „srpsko selo“ i verovatno će im prvo pasti na pamet starci i nestanak.

Ali ako pomenete ime „Vrmdža“, pod uslovom da su čuli za ovo živopisno selo u jugoistočnoj Srbiji, veća je verovatnoća da ćete dobiti drugačiju reakciju.

„Sinergija“, „ruralno-urbano“, „eko-selo“ i „planinarenje“ mogli bi biti među odgovorima.

Do pre nekoliko godina ništa nije razlikovalo Vrmdžu, koja se nalazi 230 kilometara jugoistočno od Beograda, od hiljadu drugih sela u nestajanju u Srbiji. Sada novinari krče stazu kako bi otkrili šta ga čini drugačijim.

Vešta promotivna kampanja sela obaveštava posetioce da su trag na Vrmdžu ostavili i Rimljani i Vizantinci i Osmanlije. Seoska crkva možda potiče iz 13. veka. Škola otvorena 1851. godine je najstarija u oblasti.

Ali danas se selo pretvorilo u raj za gurmane i planinare i idealno mesto za rad na daljinu. Nekada ruševne kuće se obnavljaju. Meštani vešto koriste internet da reklamiraju organske proizvode i eko-turizam, čak i kurseve „lebdeće joge“ na društvenim mrežama.

Kovid-19 je nažalost odložio prošlogodišnje planove da se pokrene godišnji filmski festival posvećen dokumentarcima o ekologiji i turizmu. Ali, pandemija nije sprečila televizijsku ekipu koja snima emisiju o hrani i kulturi da poseti Vrmdžu – pronašli su toliko materijala da su napravili dve epizode umesto jedne, kao što je uobičajeno.

Nešto se očito događa u Vrmdži.

Od urbanog do „rurbanog“

Možda se radi o izuzetku, ali kada istoričari i demografi budu proučavali  Vrmdžu možda će ustanoviti da ono što se u njoj dešava označava kraj propasti sela u Srbiji i početka nečeg novog.

Ako to bude slučaj, neće biti slučajnost.

Selom dominiraju dramatične, krševite litice Latinskog grada. Za obližnju planinu Rtanj neki veruju da je središte vanzemaljske aktivnosti; prozaičnije verovanje kaže da je čaj koji tu raste afrodizijak i da pomaže kod respiratornih problema.

Sve ovo pravi sjajnu priču za Vrmdžu, koja je privukla dosta pažnje srbijanskih i inostranih medija. Ali sama priča nije dovoljna. Selu su potrebni i pojedinci sa vizijom da ubrzaju korak promena.

Jedna od ovih pokretača u Vrmdži je i Dragana Tomić Pilipović. Ova 45-godišnja Beograđanka kupila je ovde nekretninu 2010. godine, obnovila je i trajno se preselila u selo 2015. sa mužem i dvoje dee.

Pre nego što se preselila, bila je šefica ljudskih resursa u Erste banci u Srbiji, a potom u jednoj farmaceutskoj firmi. Volela je posao, ali je pomislila: „Dosta je. Bilo je previše zahtevno, a takođe sam odlučila da zasnujem porodicu“.

Umesto da nastavi da se penje uz korporativnu lestvicu, zapitala se da li može da sledi svoj san da živi „sa manje novca, ali ispunjenije“.

Njen san nije bio samo da odgaja decu u prelepom mestu, nego i da primeni znanje i iskustvo stečeno u upravljanju ljudskim resursima kako bi „informisala, obrazovala i podržala održivi razvoj i socijalno odgovorno preduzetništvo“ u svojoj novoj sredini.

Kako bi to uradila, najpre je osnovala NVO Centar za društveno odgovorno preduzetništvo (CDOP), a potom Rural Hub u Vrmdži. CDOP teži da „osnaži seoske sredine putem društvene privrede i preduzetništva“, naročito podrškom preduzetnicama.

Rural Hub je prostor u kući Tomić Pilipović koji služi za organizovanje događaja, diskusije, predavanja i studijska putovanja.

Ovde je ona stvorila prostor gde može da napravi sinergiju koja „aktivno spaja ruralno i urbano znanje“ – odatle termin „rurbano“, koji se obično odnosi na donošenje ruralnog znanja u urbana područja. U Vrmdži, Tomić Pilipović je okrenula ovu ideju naglavce. Ali nije to učinila sama.

Kada je kupila kuću, došla je sa grupom prijatelja i istomišljenika koji su takođe hteli, ako ne da se trajno presele na selo, barem da naprave uporište gde mogu da provode vreme i gde mogu da se presele ako ikad požele.

Koliko god bila lepa, Vrmdža se u nedavnoj prošlosti uklapala u sliku umirućeg srpskog sela. Imala je 1.593 stanovnika 1948. godine, a do 2011. bilo ih je manje od 500.

Kada su neočekivano počele da stižu pridošlice iz Beograda, Niša, Zrenjanina, pa čak i iz inostranstva, meštani su u početku bili nepoverljivi, priča Tomić Pilipović.

„Mislili su da nešto sigurno nije u redu kad neko hoće da dođe iz Beograda u najsiromašniji deo Srbije!“, priseća se ona.

Od 2010. godine pridošlice su kupile oko 45 nekretnina od ukupnih 155. Oko 30 „novih“ ljudi živi u Vrmdži cele godine, a ostali dolaze i odlaze. Ali nakon širenja kovida-19 još više ih se trajno preselilo ili provodi više vremena ovde. Nekoliko meštana koji su se ranije preselili u inostranstvo, naročito u Francusku, takođe se vratilo minulih godina.

Stanovništvo Vrmdže možda još uvek ne raste, ali anegdotalni dokazi sugerišu da se makar prestalo smanjivati, što je više nego što se može reći za većinu sela u Srbiji.

Među onima koji su se potpuno preselili u selo 2020. godine je Silvana Hadžić, konsultantkinja u sektoru informatičkih tehnologija koja je započela sopstveni posao. Njen muž radi za veliku američki kompaniju u Beogradu.

Kada je izbila epidemija kovida-19, rečeno mu je da radi od kuće. To im je dalo slobodu da oboje rade iz Vrmdže.

„To je sada trend“, kaže ona. „Mnogi kupuju kuće širom Srbije“.

Tomić Pilipović je 2015. napisala knjigu o Vrmdži kao „primeru ruralnog razvoja i ekonomskog osnaživanja“ sela u Srbiji. Stavila je selo u globalni kontekst „eko-sela“, koja se opisuju kao naselja „čiji stanovnici žele da žive u harmoniji sa prirodom“.

Knjiga sadrži poglavlja o organskoj proizvodnji hrane, ekološkom turizmu i tako dalje. Da je pisana danas, izgledala bi veoma drugačije. Kovid je doneo rad na daljinu i to je iz korena izmenilo potencijal ruralnih područja u Srbiji, kao i drugde.

Kada je Tomić Pilipović sagradila kuću 2013. godine morala je da godinu dana čeka na uvođenje interneta. Danas, ekspanzija brzog, širokopojasnog interneta, onlajn kupovina i bolja infrastruktura čine oporavak sela u Srbiji mogućim, više nego što je bio samo nekoliko godina ranije.

Ova poboljšanja su učinila da „rurbani“ život postane moguć. Kroz ovaj koncept, objašnjava ona, Hub se aktivno gradio i spajao ruralno i urbano znanje na održiv način.

To znači da, kako su pridošlice naučile od meštana kako da se prilagode seoskom životu, tako je i njihovo prisustvo omogućilo da ideje, znanje i prilike krenu u drugom pravcu, donoseći novi novac u selo stvaranjem radnih mesta.

U Rural Hub-u su nastale nove, lokalne robne marke kako bi reklamirale proizvode i razvijale lokalni turizam na načine koji su ranije smatrani nemogućim.

Meštani su posećivali seminare o finansijskom menadžmentu i učili kako da promovišu proizvode na društvenim medijima.

Hub takođe koordiniše mrežu za obuku tako što povezuje profesionalke u Srbiji sa ženama u Vrmdži i drugde, dok žene iz Vrmdže takođe dele svoja iskustva sa drugima.

Stvar vizije

Novi ljudi dolaze sa novim idejama. Silvana Hadžić, na primer, je strastvena planinarka.

„Kada sam došla u Vrmdžu, videla sam mesta za penjanje svuda okolo… Rekla sam ’vau!’“ kaže ona.

Ipak, trebalo joj je pet godina da ubedi druge da dođu.

„Postoji ogroman broj staza a niko nije dolazio!“ rekla je.

Na kraju je ubedila svog učitelja planinarenja sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu da dođe. On je počeo da radi na lokalnim planinskim stazama.

Danas ih ima više od 100, a i druge su u planu. Hadžić kaže da je ideja da Vrmdža postane najbolje odredište za planinare u Srbiji, sa najviše staza.

U poslednje tri godine selo je ugostilo planinarski festival; 2020. je bilo domaćin nacionalnog takmičenja u planinarenju, na kom su učestvovali neki od najboljih penjača u Srbiji.

Penjači sada čine značajan deo među 8.000 prijavljenih posetilaca koji su bili u selu tokom prošle godine, od kojih je veliki broj uzeo lokalni smeštaj, jeo u lokalnim mestima i kupovao hranu i rukotvorine da ponesu kući.

Ono što je promenilo situaciju za Vrmdžu bilo je podudaranje interesa meštana i pridošlica, gde su prethodni razumeli kako da se prilagode da bi iskoristili novu priliku.

Prema rečima Hadžić, bivši predsednik mesne zajednice Slaviša Krstić igrao je ključnu ulogu; ne samo da je imao viziju, nego je „umeo da ispromoviše selo“, u početku na osnovu onoga čime su se pridošlice bavile.

„Da nismo došli, on ne bi mogao da napravi tu priču, tako da je bila sinergija“, kaže ona.

Krstić je ispričao za BBC 2020. godine da je još 2006. predložio novi razvojni koncept za selo. Ideja je bila da stvore bolje uslove koji će privući nove stanovnike, a oni bi promovisali selo kao mesto zdravog života i tako ga postavili na mapu.

U prošlosti su turisti dolazili samo u obližnju Sokobanju, ali sada je regionalna ponuda dosta bogatija, što je dovelo do otvaranja novih hotela i restorana.

Meštani su otkrili da su posetioci ne samo voljni da dođu u Vrmdžu, nego da plate ljudima za rad i ono što proizvode. Izvornim meštanima je to bio „najšokantniji aspekt učenja i promene jer je ovde, naročito ženama, bilo normalno da prave ručak za 10, 15 ili 20 ljudi. Kada se gradi ili radi u polju, toliko ima onih koje treba nahraniti“, kaže ona.

Tako su, dodaje, posetioci počeli da cene ono što su meštani radili kao deo seoskog života, i bili su voljni da to plate.

„To je bio prelomni trenutak“, naglašava Hadžić.

Kada su žene iz Vrmdže to razumele, kaže ona, njihove porodice su ih sledile, prevazilazeći svoj tradicionalni otpor promenama.

Promenom imidža Vrmdže „pokazali smo da je daleko od toga da je dosadno živeti na selu, može biti zanimljivo i inovativno“, kaže Hadžić.

Zbog nedavnih događaja, lokalna omladina – i oni rođeni u inostranstvu, ali sa korenima u Vrmdži – postali su više zainteresovani da tu žive i rade.

„Veoma sam srećna“, kaže ona.

„Mislim da je to ono što nam donosi 21. vek – da možemo da napravimo istinsku kombinaciju urbanog i ruralnog održivom“.

Broj ljudi koji su učestvovali u ovoj transformaciji možda je mali, ali rezultat je jasan: odumiranje sela u Srbiji nije neizbežno, malena Vrmdža je to pokazala. Ali, Hadžić dodaje, „morate imati ljude koji imaju viziju, i mogu da prošire dobar glas“.