Da ne bi gledao u tog čoveka, Ilić sve češće baca pogled na drugu dunavsku obalu, na šumarke i šipražja iz kojih se natopljena zemlja jutros teško isparava.
Odjednom ih jasno ugleda u daljini: rogati srndać, košuta i lane. Srndać je podigao glavu visoko i ponosito, dok mu sa smeđih, snažnih sapi izbija para.
Ilić se osvrte po restoranu, mahinalno potraživši saučesništvo osumnjičenog i njegovog konobara u posmatranju ovog divnog prizora, ali pogledi ove dvojice lutahu po stolovima.
To kratkotrajno odvajanje pažnje od srna u maglovitom obalskom pejzažu beše dovoljno da one nestanu. Posmatrač je iščekivao neko vreme da vidi hoće li se životinje ponovo pojaviti, ali ništa od toga.
Kao da ih tamo, na drugoj obali Dunava, nikada nije ni bilo.
Milan Ilić se nasmeja.
„Možda sam umislio da su srne tamo stajale.“
Učini mu se najednom da je to samo još jedan primer iz literature koji mu je brzinom umornog oka proleteo kroz svest, ali da ga ubiješ – nije u ovom trenutku mogao da se seti iz koje knjige je to mesto.
U svakom slučaju, bio je zadovoljan sobom, sve da je u pitanju i čist plod mašte.
Ilić je znao da veštine policijskog saslušanja nisu dovoljne, ako istražitelj ne poseduje dar imaginacije neophodan za uočavanje skrivenih odnosa među pojavama i izvlačenje zaključaka.
O tome je pisao i Edgar Alan Po, tvorac detektivske priče. Srne su bile tamo. Možda ih je video, možda ne. Ako je ovo drugo u pitanju, onda je to dokaz koliko je njegov duh oživljavanja pojava u ovom času snažan.
Aca je sad stajao u šanku, bespotrebno glancajući čiste čaše. Milanov osmeh mu sigurno nije promakao.
Inspektor je već sve zabeležio. Sve što je bilo potrebno. Zanimljiva promena iskaza. I odbijanje saradnje u pogledu obezbeđenja sopstvenog alibija. Dovoljno intrigantno, pa i hrabro od osumnjičenog sa tako žalosnim izrazom lica.
Na pitanje da li smatra da će ostali osumnjičeni da potvrde njegove navode o udaljavanju s položaja, odgovorio je da ne zna i da ga to ne interesuje.
Na pitanje zašto prethodno nije rekao inspektoru da se kritične noći udaljio sa stražarskog mesta, odgovara da tu okolnost nije smatrao važnom. Na prethodnom saslušanju je upitan jedino ko je bio stražar poslednje noći u Divoselu. On je stražario, to je istina, a o tome da li je bio na grudobranu ili je skitao po selu, inspektor ga nije ni pitao, niti je bilo ko od njegovih drugova to znao. Na pitanje zašto je baš sad odlučio da ovu činjenicu naglasi, odgovara: „Nisam bio u kući i ne znam šta se tamo desilo.“ Dalja razjašnjenja izbegava.
Gazda Aca odlučuje da gosta iz policije sam posluži lovačkim gulašom. Dok mu pažljivo sipa jelo u tanjir, Milan mu kaže: „Da sam na vašem mestu, gledao bih da ovakvog gosta otrujem.“
„Zašto?“
„Zato što je kazna za trovanje gosta manja od kazne za ratni zločin.“
Ali ovaj dijalog ostaje neizgovoren, skriven iza Ilićevog zagonetnog osmeha. Učtivost koju mu njegov službeni položaj nalaže, ne dozvoljava mu ovakve ispade iskrenosti prema ispitaniku, čak i kad pred njim stoji jedan ratni profiter poput Ace Tupadžije.
Dok vrući gulaš ugodno miriše iz tanjira, Milan ponovo gleda kroz prozor, preko mirnog Dunava golubije boje, na mesto u mokrom šipražju gde je srndać pre nekoliko trenutaka ponosito podizao rogove.
(Iz romana Saše Obradovića Ocena dokaza, Arhipelag, Beograd, 2021)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
