Zaboravili smo da nam je kretanje prirodno stanje

Po svoj prilici, bol u leđima je mnogo češći i za društvo veći ekonomski problem nego višak kalorija, kardiovaskularne bolesti i maligniteti, iako, na svu sreću, od reume, artritisa, išijasa i hernije diska niko nije umro. U neurohirurškoj ambulanti Kliničkog centra Srbije, među prvi put pregledanim bolesnicima, najmanje 30 odsto dolazi zbog bola u leđima, kaže za Danas Momčilo B. Đorđević, jedan od autora knjige „Bol u leđima – priručnik za medicinare, bolesnike i radoznale laike“. Povodom nedavnog izlaska iz štampe drugog izdanja knjige u izdavačkoj kući Informatika, nastalog iz pera profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, Ljubice V. Đorđević i Momčila B. Đorđevića, razgovarali smo o zanimljivoj i aktuelnoj temi knjige, samo s drugim autorom, uz prethodnu saglasnost profesorke koja je na putu.

– Razlog prave epidemije bolesnih leđa pre svega su starenje, a onda način života. Svi smo zaboravili da je hodanje i trčanje utisnuto u naš genetički materijal i da nam je celodnevno kretanje prirodno stanje. Umesto toga, deca, adolescenti, mladi i stari iz dana u dan satima gledaju televiziju, a kad se dohvate računara, interneta i igrica, satima sede pogrbljeni ne hajući za savete o zdravom životu, kojih ima u izobilju, objašnjava profesor Đorđević.

* Ima li genetika uticaja na bolesti kičme?

– Zna se za naslednu sklonost ka degenerativnim promenama kičme, a geni će tek biti identifikovani. Za sada je poznato pet genetskih lokacija vezanih za degeneraciju diska. Nauka samo objašnjava probleme, a razumni ljudi su ti koji se moraju potruditi da probleme izbegnu.

* Koje su bolesti najčešći razlozi bolova u leđima?

– Najčešća je degenerativna bolest pršljenova i zglobova u donjem delu leđa. Tokom prve polovine života, do kraja 40. godine, svi delovi kičmenog stuba, a naročito međupršljenski disk, dobro održavaju svoj oblik i fizičku strukturu, iako su pod stalnim pritiscima. Međutim, kako vreme prolazi, ligamenti i međupršljenski diskovi sve su manje vlažni i elastični, što su znaci starenja, a ne bolest. Poput neke isušene voćke oni gube zapreminu i više ne služe kao pouzdani prigušivači mehaničkih udara.

* Šta je u stvari spondiloza, na koju se žali svako ko je pregurao pedesetu?

– Pojam spondiloza je odomaćen, a malo ko zna šta ona, u stvari, predstavlja. Pre svega, to je deskriptivan izraz, a manje dijagnoza, jer u bukvalnom prevodu znači da je kičma ukrućena. Spondiloza, sama po sebi, ne ukazuje na razlog bola i da li uopšte postoji bol. U kliničkoj praksi spondiloza se odnosi na degenerativne promene pršljenova, a ne zglobova. Rendgenski se prepoznaje po neravninama na rubovima pršljenova. Da li te promene treba nazvati degenerativnim ili starosnim, pitanje je semantike.

* Ko je podložniji bolovima u leđima, muškarci ili žene?

– Do menopauze žene znatno ređe od muškaraca pate od bolova u leđima, a posle menopauze učestalost bolesnih leđa izjednačava se u ženskoj i muškoj populaciji.

* Kakva je prognoza čestih bolova u leđima koji privremeno smanjuju radnu sposobnost?

– Pre svega, može se smatrati nenormalnim da neka odrasla osoba tokom cele godine, a kamoli celog života, nikada ne oseti bolove u leđima. Oporavak od iznenadnih ušinuća kičme uvek je brz – sa ili bez lekova, poput aspirina, brufena ili diklofenaka, koji se najčešće uzimaju i bez konsultacije s lekarom, što je opravdano. U većini slučajeva oporavak se postiže posle šest nedelja, mada nekad traje i do 12 nedelja. Najbolje lečenje je uvek mirovanje u ležećem položaju.

* Anatomiji i bolestima međupršljenskog prostora Vaš koautor i Vi posvetili ste najveću pažnju, verovatno zato što se bolesti diska često leče hirurškim putem?

 – Kad disk postane dovoljno degenerisan, deformisan ili kad napukne, javljaju se neurološki problemi tj. funkcionalni ispadi. To je prava bolest i obično zahteva profesionalnu pomoć, koja je u velikom broju slučajeva hirurška. Razlog tome je prodor fragmenata raspuklog diska u tesan kičmeni kanal gde se bore za mesto sa živcima koji putuju prema nozi. Takva situacija je poznata kao hernija diska. Za razliku od godišnje prevalencije išijasa (prevalencija je aktuelni broj živih osoba obolelih od neke bolesti u datom vremenskom periodu ili pak na dan razgovora i davanja podataka), koja iznosi 40 odsto, prevalencija hernije slabinskog diska kreće se od jedan do pet odsto.

Hernijacija diska je najčešća u trećoj, četvrtoj i petoj deceniji života ali je ima i ranije, doduše, retko pre 20. i posle 60. godine života. Odnos muškaraca i žena je 2:1.

* Kad se kaže da neko ima herniju diska, onda se obično misli da je hirurško lečenje neizbežno?

– Niste daleko od istine ukoliko se bolovi, neurološki gubitak i ugrožena radna i životna nesposobnost ne mogu izbeći ni na koji način osim operacijom. Statistika govori da se zbog nepobitno dokazane hernije međupršljenskog diska jedna polovina bolesnika leči hirurškim putem, dok se druga polovina sa istim uspehom leči na već decenijama provereni način – mirovanjem, antireumaticima i grejanjem leđa, tj. fizikalno. Nisu sve hernije iste, a ni bolesnici.

* Kako gledate na veštine čudotvoraca poznatih kao „nameštači“ kičme?

– Dugotrajni bolovi u leđima i česti susreti sa doktorom ne čine srećnim ni doktora, a ni pacijenta. Pacijent je često u čudu jer misli da mu nikakvi lekovi ne pomažu, a lekar ne zna šta da radi sa osobom koja nikad nije zadovoljna. Kad pravi doktor ne reši brzo pacijentovu muku s leđima, što nije retkost, nastupaju časovi istine za homeopate, akupunkturiste i neuke „nameštače“ kičme. U „ordinaciji“ „nameštača“ dijagnoza se postavlja za tili čas i bez dvoumljenja se ukazuje na tačno mesto bolesti, a tretman počinje bez čekanja. On traje dok se ne čuje „kvrc“, tj. zvuk koji po priči nameštača i bolesnika svedoči da je kičma nameštena. U principu, sve što nekome ne šteti, a taj neko misli da mu to pomaže, nije zabranjeno.

* Zašto ste Vaša koautorka i Vi dali knjizi „Bol u leđima“ neobičan podnaslov: priručnik za medicinare, bolesnike i radoznale laike?

– Zato što smatramo da za razumevanje bola u leđima nije potrebno neko veliko medicinsko znanje već samo zdrav razum. Čitanjem Priručnika, lekari i studenti medicine mogu obnoviti i osvežiti svoja već postojeća anatomska i medicinska znanja. Bolesnike, po pravilu, leđa manje bole kad saznaju zašto ih bole, a što se tiče radoznalih laika stvar je jasna: oni vole nauku i prenoseći drugima ono što su pročitali doprinose civilizovanju svoje okoline.