Zadaci u procesu tugovanja

Gubitak podrazumeva prekid emotivne veze ili odnosa sa osobom, bez lične želje da se on dogodi. Emocije koje osoba tada doživi mogu biti tuga, usamljenost, strah, osećaj krivice, ljutnja i dr.. Osoba može misliti da ništa tužnije i gore nije iskusila do tada. Želi da vrati osobu koju je izgubila, da se ponovo emotivno poveže sa njom,da ispravi ono što je bilo pogrešno u njihovom odnosu i tako pokuša da spreči gubitak. Međutim, kada se suoči da nema povratka i da ništa neće dovesti do ponovnog emotivnog spajanja, osoba će početi da tuguje. Tugovanje je psihološka reakcija koja nastupa nakon doživljenog gubitka.

 Tugovanje je psihološka reakcija koja nastupa nakon doživljenog gubitka. Osnovni cilj tugovanja je prilagođavanje na gubitak, postizanje novog emotivnog balansa koji će omogućiti prihvatanje gubitka, kao deo ličnog iskustva i ponovno emocionalno investiranje u nove objekte (osobe,posao,ideale…).

Tugovanje kao psihološki proces nije naj prijatnije emotivno iskustvo, ali je neophodno nakon doživljenog gubitka. Kroz proces tugovanja doživljene emocije se uključuju u postojeće emotivno iskustvo, dolazi do prevazilaženja gubitka i stvara se mogućnost za nastavak novog emotivnog života. Osoba neće biti emotivno opterećena potisnutim emocijama, već će ih prihvatiti u njihovim različitim intezitetima, i nastaviti da sa njima funkcioniše ka novim ciljevima. Emotivno funkcionisanje osobe nakon gubitka zavisiće od toga kako je prošao proces tugovanja, kako je integrisala doživljaje povodom gubitka.

Ako želimo da pružimo podršku osobama koje tuguju ili želimo sami sebi da pomognemo, moraćemo da razumemo specifičnosti procesa tugovanja. U tome nam može pomoći posmatranje procesa tugovanja kroz zadatke koje tugujući ostvaruje tokom tog procesa. Iako osobe koje tuguju misli da će tuga proći sama od sebe, kada prođe neko vreme, ovakvo razmišljanje često dovodi do otežanog tugovanja, a ne do prilagođavanja na gubitak i novog afirmativnog života. Tugovanje je jedan psihološko aktivan i zahtevan proces u kojem tugujući zadovoljava određene potrebe kroz određene zadatke koji mu se nameću tokom tugovanja.

Svaka osoba koja tuguje mora učestvovati u vlastitom tugovanju, a ne samo pasivno čekati da tuga prođe.Tugujući mora i može nešto preduzeti kako bi se prilagodio gubitku.

Zadaci u procesu tugovanja

1. Prihvatanje stvarnosti gubitka

Da bi se započelo sa procesom žaljenja, neophodno je da osoba prihvati gubitak. Čovek ne može da žali za nečim ako pre toga nije doživeo njegov gubitak. Izbegava da se suoči sa emocijama koje nosi gubitak i da prihvatimo bolnu stvarnost. Gubitak bliske osobe će biti prihvaćen samo ako postoji svesnost da se on i desio. Prvi zadatak u procesu tugovanja jeste postizanje pune svesnosti da se gubitak desio (kognitivno) i postizanje emotivne svesnosti da je prekinuta emotivna veza sa tom osobom.

Kada se gubitak desi ljudi često imaju doživljaj nestvarnosti, kao da se nije desio. Na neki način se poriče stvarnost gubitka i odlaže se suočavanjesa bolnom situacijom. I to nije ništa neobično za početnu fazu tugovanja i ako traje vremenski kratko. Međutim ,neprihvatanje stvarnosti gubtka u dužem vremenskom period donosi otežean proces tugovanja i komplikuje ga.

Kroz razgovor o gubitku, okolnostima koje su ga pratile i čine ga stvarnim, osoba će postepeno prihvatati stvarnost. Iako nekada priče znaju da se ponavljaju i budu teške za onog koji ih sluša,veoma je važno podržati tugujućeg da priča o gubitku. Osoba koja tuguje potvrđuje sebi stvarnost onoga što je doživela i suočava se sa tim da se gubitak desio. Prihvatanje stvarnosti gubitka ne uključuje samo postizanje kognitivne svesnosti o gubitku. Osoba može intelektualno da prihvata da nekog nema i da se rastala sa nekim. Svesna je da je nekoga izgubila i da neće imati emotivne razmene sa tom osobom, ali to ne znači da je osoba prihvatila gubitak. Prihvatanje stvarnosti gubitka uključuje i postizanje emotivne svesnosti da je prekinuta emotivna veza sa tom osobom. Kroz izražavanje emocija povodom gubitka, njihovo verbalizovanje, povećava se emotiva svesnost da je odnos prekinut. Ako se ostavi dovoljno prostora osobi da izrazi svoje emocije (da plače, čezne, ljuti se ili govori o tome kako se oseća) i da se susretne sa njihovom snagom, gubitak će se i emotivno doživeti.

Okolina mora biti osetljiva na potrebe tugujućeg da priča o gubitku i ispoljava intezivne emocije. Pružanjem mogućnosti da se ove potrebe zadovolje tugujući će imati osećaj da je podržan i da nije usamljen u tugovanju.

2. Prorada bola (emotivno prihvatanje gubitka, prepoznavanje doživljaja i osećanja)

Zadatak prorade bola podrazumeva doživljavanje bolnih emocija, njihovo razumevanje i prihvatanje. Nekada tugujući poriču prisutnost bola povodom gubitka. Umesto da osete ljutnju, krivicu, uznemirenost, usamljenost, bespomoćnost ili žalost,trude se na sve načine da ih izbegnu i ne dožive, što je i razumljivo. Pokušaće da bol koju osećaju kompenzuju nekim trenutnim prijatnim emocijama, te mogu ispoljavati različita ponašanja (od uzimanje lekova, alkohola, droge, preterane socijalne angažovanost do idealizovanja bliskosti koju su izgubili). Ovo mogu biti uobičajene reakcije koje imaju zaštitnu funkciju jer pomažu osobi da se trenutno reši neprijatnih emocija i ne otkrije drugu stranu doživljene stvarnosti. Na neki način tugujući će pružiti sebi mogućnost da izbegne emotivnu bol..

Međutim,da bi se proces tugovanja nastavio neophodno je suočavanje sa emocijama i njihovo prihvatanje. To nije moguće odjednom ili odmah nakon doživljenog gubitka. Zbog velikog bola osoba često i ne može da prepozna sva osećanja koja ima. Prvi korak u proradi bola jeste da se prepoznaju osećanja koja je gubitak pokrenuo,a potomi da se razumeju i prihvate.

Razumevanje emocija uključuje otkrivanje kako i zašto su se određena osećanja javila, na koji način su povezana sa osobom koja je izgubljena. Ko je osoba koju su izgubili, sa svim svojim pozitivnim i negativnim stranama. Koji je intezitet doživljenih osećanja i šta osoba može da uradi sa njima,na koji način može da ovlada njima. Tugu mora pratiti svest o tome koga je osoba izgubila (roditelj, prijatelj, partner…), ljutnja mora biti pravilno usmerena, krivica treba biti pravilno procenjena i razrešena, a uznemirenost prepoznata i ovladana. Podrška i vreme su veoma bitni kako bi se ovaj zadatak pozitivno završio.

Kod osoba koje ne mogu da prorade bol, često vidimo da koriste neke nezrele mehanizme odbrane kao što su projekcije, idealizacije, cepanje doživljaja (isključivo samo pozitivan ili samo negativan) i dr. Svi ovi odbrambeni manevri ukazuju da osoba nije uspela da se sama pozitivno izbori sa gubitkom, što će nametnuti potrebu da se okolina više angažuje. Nekada podrška okoline može izostati iz različitih razloga, od toga da je i sama pogođena gubitkom do toga da nije dovoljno vešta da pomogne u proradi bola. Stručna pomoć u proradi bola je ponekad neophodna. Pružanje stručne pomoć može doprineti u razvoju ili deblokiranju onih emocionalnih kompetencija koje su važne za prepoznavanje, razumevanje i prihvatanje emocija, kao i njihovo integrisanje u emotivni život.

Prorada emocija podrazumeva doživljavanje svih emocija koje je gubitak pokrenuo, njihovo razumevanje i prihvatanje. Ovaj zadatak će trajati tokom celog procesa tugovanja i zahteva podršku okoline ili stručnjaka da bi ih tugujući integrisao u lično iskustvo.

3. Prilagođavanje na gubitak

Prilagođavanje na gubitak se može posmatrati kroz tri područija, mada se ona odvijaju istovremeno i prepliću se. Prvo područje koje zahteva prilagođavanje je spoljašnje prilagođavanje. Spoljašnje prilagođavanje podrazumeva prilagođavanje na nove životne uloge, nove načine funkcionisanja, menjanje navika ili obrazaca ponašanja. Ponekad tugujući nije ni svestan koje je sve uloge bliska osoba imala u njenom životu i otkriva ih tek nakon gubitka. Da bi nastavio sa svakodnevnim funkcionisanjem moraće da prihvati te uloge, ovlada novim veštinama i načinom funkcionisanja. Razvijanje novih veština, ovladavanjem novim ulogama ili razvijanjem novih navika traži dodatnu energiju i dodatno psihičko angažovanje od tugujućeg. To nije ni malo lako i jednostavno, jer osoba, pored toga što mora da troši energiju na prihvatanje bolnih emocija, istovremeno mora i da ulaže napore ka razvoju novih obrazaca funcionisanja.

Spoljašnje prilagođavanje prati i prilagođavanje na samog sebe, unutrašnje prilagođavanje. Prihvatanje sebe („Ko sam sada ja bez voljene osobe?“), kako iz perspektive novih uloga, tako i iz perspektive doživljaja sebe i svoje ličnosti. Kod osoba gde je partner bio stub samopouzdanja i samopoštovanja, nakon njegovog gubitka, osoba će se suočiti sa tim njegovim funkcijama i na osnovu toga razvijati osećanja prema sebi. Gubitak tog partnera može značiti ujedno i gubitak vlastitog samopouzdanja i samopoštovanja, pa se može javiti da tugujući percepira sebe kao bespomoćnog ili neadekvatnog.

Posebna perspektiva prilagođavanja je duhovno prilagođavnje. Nakon gubitka bliske osobe tugujući želi da se reši bola, ali isto tako i da preuzme kontrolu nad životom. U želji da ima što veću kontrolu nad sobom i sopstvenim životom postaviće pitanja čiji odgovori daju smisao gubitku, dotadašnjim verovanjima i uverenjima. Može tražiti odgovore na pitanja: „Da li je svet dobronameran?“; „Da li svet ima smisla?“; „Da li osoba vredi sama po sebi?“ Neki će odgovore potražiti u religiji, drugi u filozofiji ili nauci. Duhovno prilagođavanje uključuje razmišljanja koja se tiču temeljnih vrednosnih uverenja sa kojima je osoba do tada odrastala i živela.

Ovaj zadatak je veoma važan jer se odnosi na opšte svakodnevno funkcionisanje osobe.Ljudi često sami sabotiraju sebe u ispunjavanju ovog zadatka. Ne trude se da razvijaju nove veštine, prihvataju vlastitu bespomoćnost i koriste mogućnost da se ne suočavaju sa teškoćama i zahtevima okoline. Na neki način izvlače korist iz svojih saboterskih ponašanja i prave pogrešne emotivne kalkulacije, što će se odraziti na ishod procesa tugovanja ali i njihov celokupni život.

4. Afirmativni nastavak života

U želji da se ostane što duže povezano sa osobom koja je izgubljena i voljena, tugujući odlažu ulazak u novo poglavlje svog života. Neki sklapaju pakt sa sobom kroz ideju „neću nikada više nikog voleti“ i tako ostaju zarobljeni u tački kada se gubitak desio. Ostaju u „trajnoj vezi“ sa osobom koja je izgubljena (u mislima i emotivno) i time zatvaraju vrata novim životnim iskustvima. Imaju utisak da bi „izdali“ osobu ili nekadašnji odnos ako bi se emotivno investirali u nove životne prilike. Uverenje da izgubljena osoba ostaje u nama, da je zadržavamo u sebi bez obzira što nije pored nas, predstavlja osnovni način da se ovaj zadatak ostvari. Kroz lepa osećanja doživljena u nekadašnjem odnosu, a sada kao uspomene koje žive u samoj osobi, povezanosti može ostati aktivan nakon gubitka tako da ne remeti nastavak života. Osoba mora naći prikladno mesto za nekadašnji odnos u svom emotivnom životu koji je neće remetiti da efikasno dalje funkcioniše. Integrisanje doživljaja u vlastiti emocionalni život, kao jedno od emotivnih iskustava u životu, otvara mogućnost da se osoba ponovno investira u nove objekte, da želi nove oblike bliskosti.

Uverenje da izgubljena osoba ostaje u nama, da je zadržavamo u sebi bez obzira što nije pored nas, predstavlja osnovni način da se ovaj zadatak ostvari. Kroz lepa osećanja doživljena u nekadašnjem odnosu ,a sada kao uspomene koje žive u samoj osobi, povezanosti može ostati aktivan nakon gubitka tako da ne remeti nastavak života.

Svi navedeni zadaci nisu fiksirani i ne odvijaju se jedan za drugim. Osoba koja tuguje ne razmišlja o njima i često radi na njima istovremeno. Emocionalni život osobe je dinamičan, tako da je i ostvarivanje ovih zadataka dinamično, bez obaveznog redosleda. Treba imati u vidu da započinjenje i završavanje zadataka bitno zavisi od toga kolika je emocionalna zrelost osobe kao i od podrške okoline. U slučaju da osoba ne može sama da se nosi sa svojim gubitkom potrebno je da se obrati stručnjaku koji će je postupno i polako provesti kroz ove zadatke kako bi ostvarila cilj procesa tugovanja.

Marina Brašić

Dipl.specijalni pedagog i O.L.I. savetnik i psihoterapeut u superviziji

E mail- [email protected]

Tel. 063/8771641