Zadar: Skalinada za marasku

Nikada nisam pila likere, ali ko nije znao za „Maraskino“ koji je usnama davao punoću one specijalne vrste višanja od koje se u glasovitoj zadarskoj fabrici „Maraska“ proizvodio još od 18. veka? Ono što sam pouzdano znala jer sam rasla uz njega: Gospodin od košarke, Krešimir Čosić, baš tu počeo je da gradi jugoslovenski košarkaški san.

Zadar je, ipak, za mene bila ta čudesna građevina, ta crkva kružnog oblika. Sveti Donat dao ju je sagraditi još u devetom veku. Prvi put se spominje u delu vizantijskog cara Konstantina Porfirogeneta. Opisuje je baš kako je i danas gledam, dok sedim u hladovini preko puta, na stepeništu divne male crkve koja pripada ženskom benediktinskom samostanu, puna ushićenja i radosti što mi se snovi ostvaruju. Zadar je sav od istorije. Zidine tvrđava govore da je moćnim Mlecima baš bilo stalo da ga čuvaju i sačuvaju jer se Zadrani stalno buniše. Možda je zato baš tu nastao prvi roman na hrvatskom jeziku koji je napisao 1538. godine Petar Zoranić, tu rodoljubivu pastoralu, „Planine“, alegoriju u stilu Petrarke, renesansom nadahnutu.

Kafu valja popiti na Narodnom trgu, tamo ispod sata, koji se nekad zvao „veliki trg“ i tu se i sada kao i tada odvija sav život grada. Tuda svako proći mora još od 13. veka, o čemu svedoči zgrada Gradske lože gde su se zaključivali ugovori, čitali proglasi, gde se sudilo i osuđivalo. Danas je očaravajući izložbeni paviljon.

Ali, sve raskošne palate, pa čak i velelepna katedrala, bogato ukrašena, što asocira na one toskanske iz romaničkog perioda, nisu više prepoznatljivi znak Zadra kao što su to novotarije koje se zovu „pozdrav suncu“ i „morske orgulje“. Dakle, valja poć za svima u zadarsku luku. Naravno, i ovde će vam domaći reći da nigde sunce tako ne zalazi kao na tom mestu. Vele da je zamisao bila da se ostvari jedinstvena komunikacija sa prirodom svetlom i zvukom. Pozdrav suncu sastoji se od tri stotine višeslojnih staklenih ploča postavljenih na istom nivou sa kamenim pločama rive u obliku kruga. Istovremeno sa zalaskom sunca uključuju se i svetlosni elementi, te proizvode veoma upečatljiv ples svetla. I dok svetlo igra u ritmu sunca koje zalazi, more svira na svojim orguljama kompoziciju koja uvek podseća da ta svetlost u njega uranja i iz njega se budi. Pod uticajem morske snage, njegovih talasa što ih ritmično „gingalaju“ ili „bisom “ bacaju plime i oseke, čuje se ta pesma ljubavnika. „Volećeš more večno, čoveče nesputani. U njemu se ogledaš.“ Te stihove ja čujem dok svetlost pleše uz muziku morskih orgulja. Skalinada. Sam život koji se razliva kao sunce što se purpuri kao maraska.