Zadrti ljudi

U rečnicima nisam mogao da nađem baš odgovarajuću definiciju. Uglavnom se ta reč odnosi na tvrdoglavu osobu koja tera po svome bez obzira na argumente. Ko sinonimi se navode: jednostran, netolerantan, kategoričan, krut…Međutim, mislim da zadrtost kao osobina nije tako jednostavna da bi se mogla opisati sa nekoliko sinonima i epiteta. Zadrte osobe su često mnogo složenije i u sklopu sa zadrto[ću se mogu naći i neke veoma lepe osobine ličnosti, što čini odnose sa njima mnogo složenijima. Nije ih lako tek tako odbaciti, jer u sebi nose suprotnosti, nešto veoma privlačno i nešto veoma odbojno. Zato ću im posvetiti malo više pisanija u pokušaju da razumem ovu vrstu ljudi.

Zadrti ljudi često imaju crno-beli način mišljenja. Stavovi su im kategorični. Ljude, događaje, pojave…lako svrstavaju u polarne kategorije kao što su “dobro”-“loše”. Nema sredine, sklonosti dijalektičkom mišljenju.

Crno beli svet

Zadrti ljudi često imaju crno-beli način mišljenja. Stavovi su im kategorični. Ljude, događaje, pojave…lako svrstavaju u polarne kategorije kao što su “dobro”-“loše”. Nema sredine, sklonosti dijalektičkom mišljenju. Njihove “istine” su jednostavne. Nešto ili neko je “crno” ili “belo”. Tako je svet jednostavniji. Lakše im je da se odrede, da budu uvereni u nešto. Odatle potiče i njihova tvrdoglavost. Oni znaju da je “ dva i dva četiri”, šta je dobro, a šta loše, imaju “jasne kriterijume” i svako uverevanje u kompleksnost ljudi, pojava, događaja…doživljavaju kao “mućenje vode”, pokušaj relativizacije. Ponosni su na svoje “čiste istine”, neumrljane šekspirovskim neodlučnostima tipa: “ne postoji ništa pod kapom nebeskom toliko dobro da nema klicu zla u sebi, niti išta toliko zlo da iz sebe neko dobro ne bi moglo dati…”.

Crno-belo mišljenje im daje osećaj čvrste uverenosti da znaju istinu. Ćvrsta uverenost i crno belo mišljenje proizvode kod njih snažne emocije – ljubavi prema “dobrom” i mržnje prema “lošem”. Zbog toga umeju da budu izuzetno dobri, požrtvovani, topli…kada je neko ili nešto u njihovoj kategoriji “dobro”, ali i izuzetno agresivni, netrpeljivi, zadrti, nametljivi, osvetoljubivi…kada je neko ili nešto u njihovoj kategoriji “loše”. Osećaju se kao “gnevni anđeli” čiji je sveti zadatak da kazne “zlo” i isteraju ga sa ovog sveta. Jako su ponosni na tu svoju “istinoljubivost” i “pravdoljubivost” jer tako doživljavaju proizvode svog crno-belog mišljenja i svoje snažne emocije koje nastaju kao proizvod kategoričnosti. Sebe vide kao strasne, otvorene ljude koji svakome kažu “u oči šta imaju, i uvek govore istinu”. Veoma su uvredljivi na kritike njihove zadrtosti, nametljivosti i netaktičnosti u komunikaciji. Oni koji ih kritikuju “ne shvataju njihovu pravdoljubivost, iskrenost, požrtvovanost…nezahvalni su, kukavice, nemoralni, opravdavaju nemoral…”. Drugi ih, pak, često doživljavaju kao “nedokazane” osobe, “histerične”-zbog scena koje prave, nepodnošenja bilo kakve kritike, suprotstavljanja, razlika u mišljenju, ekstremnih emocija.

Nedokazani-uvek u pravu

Narodski izraz “nedokazan” dobro odslikava ovu njihovu osobinu-nemoguće im je bilo šta osporiti argumentima, ono što su utuvili sebi u glavu ne popušta pred snagom argumenata.

Narodski izraz “nedokazan” dobro odslikava ovu njihovu osobinu-nemoguće im je bilo šta osporiti argumentima, ono što su utuvili sebi u glavu ne popušta pred snagom argumenata. Kada su suočeni sa logičnim argumentima, oni izvlače svog “keca iz rukava”, a to su “argumentum ad personam” ili “argumentum ad hominem”, logički sofizmi (pogrešno rasuđivanje čiji je cilj da prevari slušaoca), – umesto da odgovore razlogom na razlog, oni napadaju ličnost onoga koji je izrekao neki argument i tako obesnažuju njegovu logičku i iskustvenu argumentaciju. “Logika” je sledeća “to nije tačno zato što si ti to rekao, a ti si loš čovek…Dva i dva nisu četiri ako to kaže neko kome se ne može verovati jer je loš, a loš je zato što ja osećam da je tako. Ono što ja osećam je apsolutna istina.” Duboko su uvereni da su njihova osećanja kriterijum stvarnosti, da nepogrešivo procenjuju ko je kakav. Pri tome, njihova osećanja, koja su proizvod mehanizma cepanja (crno-belog mišljenja, svrastavanja ljudi u kategorije “dobro-loše”) su ekstremna. Najčešće je to bes na “loše ljude”.

Mehanizam projekcije -“jen, dva tri, sve što kažeš to si ti, jen dva, nisam ja”

Osnovni psihološki odbrambeni mehanizam koji vlada psihodinamikom zadrtih je cepanje na koji se nadovezuje mehanizam projekcije. Kako se to odvija unutar psihe gospodina ili gospe zadrte. Pošto im je teško da podnose to da su ljudi mešavina dobrog i lošeg, da su i oni sami i dobri i loši, da imaju određene ljudske mane, slabosti, ponekad i “nemoralne potrebe i misli”… oni sopstvene loše misli, ideje, potrebe, osobine…projektuju u druge ljude, pa ih onda osuđuju i mrze u drugima. Kao u onoj staroj dečijoj bajalici: “Jen, dva tri, sve što kažeš to si ti, jen, dva, nisam ja…”. Karl Gustav Jung je govorio o delu naše ličnosti koju je nazvao “Senka” i u koju je smešteno sve što ne prihvatamo kod sebe, skriveno od naše svesti”. Kada kod drugoga uočimo nešto što imamo i mi, ali to skrivamo od sebe i odbacujemo, onda nas taj drugi mnogo nervira, osuđujemo ga, besni smo na njega. Zadrti ljudi su eksperti u korišćenju ovog mehanizma projekcije i ubacivanju u druge onoga što skrivaju sami od sebe.

U komunikaciji sa drugima to otprilike izgleda ovako: neko se suprotstavi njihovom mišljenju ili im ukaže na neku njihovu grešku, lošu osobinu. Pošto je njihov svet crno-beo, oni sami mogu biti ili dobri (savršeni) ili loši (nesavršeni). Ne mogu biti savršeni ako ponekad pogreše ili imaju neku slabost. Da bi sačuvali sopstvenu sliku savršenosti, ono loše ubacuju u drugoga. On tada postaje oličenje lošega i prema njemu osećaju izrazito negativne emocije. Kada ih neko suoči sa nekom njihovom manom, oni to ne doživljavaju kao razmenu mišljenja i argumenata, već kao napad na njihovu ličnost i pokušaj drugoga da ih obezvredi, ponizi. Veoma su sujetni, ali to je logičan proizvod ovog načina funkcionisanja. Ako nisu savršeni, onda su loši, bezvredni…i upadaju u depresiju. Ako bi priznali grešku, u njihovom sistemu mišljenja to nije samo greška, već ih to svrstava u kategoriju loših, bezvrednih…sve je “ili-ili”. Ako se, kojim slučajem, desi da private neku sopstvenu manu, krivicu…onda su oni “krivi za sve” (ne samo za ono zašta jesu odgovorni”, već sve “pada u vodu”, ceo system nakojem grade osećaj sopstvene vrednosti se ruši. Tada onaj koji je uspeo da ih suoči sa nekim njihovim nedostatkom mora da se nosi sa osećanjem krivice za njihovu depresiju.

Iscrpljivanje energije bliskih ljudi

Nije lako živeti sa zadrtom osobom, pogotovo ako vam je supružnik ili, još gore, otac ili majka. Takvi ljudi su često požrtvovani za one koji su im bliski, a u isto vreme veoma kritičarski raspoloženi kad nije po njihovom, nemaju jasan osećaj za granice druge osobe i bez pardona ugrožavaju slobodu drugoga. Kada im se suprotstavite, uglavnom ćete čuti ono “Ja sve dadoh za tebe, a vidi kako mi ti vraćaš…”. Svoje bližnje gotovo svakodnevno uvlače u iscrpljujuće rasprave u kojima se članovi porodice trude da ih razuvere, da im nekako “dokažu” da nisu u pravu u svojim crno-belim, preteranim I nefleksibilnim stavovima…ali kako išta dokazati nekome ko je, po svojoj strukturi “nedokazan”, “zadrt”. To iscrpi puno energije, javlja se osećaj uzaludnosti jer se uvek završi isto, bačene energije i vremena i ljutnje na sebe: “što sam opet pokušao/la da učinim nemoguće, kad znam da nikada nije upalilo…”. Nakon toga ide period u kojima bližnji pokušavaju da izbegavaju komunikaciju sa zadrtom osobom ili da joj “idu uz dlaku” (što njoj nesvesno potvrđuje da je taj mehanizam dobar i da je u pravu, jer uvek istera svoje”.) Međutim, to stvara i distance i dovodi do gubitka poštovanja bližnjih prema zadrtom članu porodice “Pusti budalu, ne vredi sa njom/njim…”. To zadrta osoba negde oseća, i ta “nepravda” biva povod za nove konflikte. Ona se oseća “žrtvom nepravde”, ne cene je i izbegavaju razgovore sa njom oni kojima je toliko dala.

Nepoštovanje granica

Zadrti ljudi nemaju osećaj za tuđe granice. Pošto sebe doživljavaju kao sveznajuće, ispravne, moralne i pravedne, požrtvovane…osećaju da imaju puno pravo da se mešaju u sve, da ulaze u intimne stvari drugoga (posebno članova porodice), da zahtevaju, odlučuju umesto njih, petljaju se u sve njihove odnose, kontrolišu, manipulišu…i to sve za njihovo dobro

Zadrti ljudi nemaju osećaj za tuđe granice. Pošto sebe doživljavaju kao sveznajuće, ispravne, moralne i pravedne, požrtvovane…osećaju da imaju puno pravo da se mešaju u sve, da ulaze u intimne stvari drugoga (posebno članova porodice), da zahtevaju, odlučuju umesto njih, petljaju se u sve njihove odnose, kontrolišu, manipulišu…i to sve za njihovo dobro, jer oni bolje znaju šta je dobro. Često će to i jasno izgovoriti sa punim uverenjem: “najbolje bi ti bilo da mene slušaš, jer ja najbolje znam. Samo slušaj, i biće ti dobro…”. Oni manje jaki članovi porodice često pokleknu i razviju poslušnost i pasivno agresivno ponašanje (nesvesno suprotstavljanje “ispod žita” i agresivnost u uvijenoj formi-uglavnom kroz samoporažavanja tipa: “poslušao bih ja, ali vidiš da ne mogu, da sam nesposoban, glup, smotan…). Oni jači se iscrpljuju u neprekidnoj borbi i često i sami postaju agresivni u komunikaciji ne bi li bili glasniji i uporniji od onih zadrtih. Mehanizmom identifikacije sa agresorom i njima se dešava da primete da su postali ono protiv čega su se borili, što nikako nisu želeli da budu, “ista majka ili otac”.

Za članove porodice je izluđujuć taj nedostatak osećaja zadrtoga za granice. Za njega (nju) je sasvim u redu da “trkeljiše” po nečijem mobilnom telefonu, kompjuteru, sobi, džepovima…proverava svako kretanje, komunikaciju, da je “mirođija u svakoj čorbi”…to smatra “brigom”, “bdenjem da ne učine neku grešku, da ne naprave glupost”, a onaj pametniji, koji sve zna, naravno da mora sve da prati i proverava kako bi ih spasio od samih sebe. Pa, to mu je sveta dužnost. Mislite da je njemu lako što mora sve to da radi! Kad porastu, kašće im se samo, pa če shvatiti veličinu žrtve i odgovornosti koje savršeni preuzima na sebe. Smorno, zar ne?

I, šta sa njima…šta da radimo kad su nam važne osobe u životu?

E, ovo je teško pitanje, čak i za sveznajućeg i zadrtog kao što sam ja. Ali, da probam, kad sam već savršen mora da mi malo i uspe (jer sam malo savršen)

Ako vam ovakva osoba još nije postala emocionalno važna, a primetite ove osobine, mante je se. Toplo vam preporučujem. Oduzeće vam mnogo energije i “živaca”. Ako vam je važna osoba, stvarno vredna truda, onda se morate opremiti sa puno strpljenja i mudrosti. Kako se ipak može sa njima?

-Ne činite isto što i oni. Ne budite zadrti. Nije najvažnije da budete u pravu i da ih ubedite.

-Ne gledajte i ne razmišljajte crno-belo kao oni. Gledajte ih kao celovite osobe. Zadrtost je njihova osobina, ali oni nisu zadrtost. Imaju i druge osobine zbog kojih ih volite. Ako “puknete” (mehanizam cepanja emocija na crno-bele) postajete kao oni, ne vidite drugu stranu, druge aspekte ličnosti, ono što vredi u njima. “Odlepili ste” i vi, iako su vas oni na to navukli. Ako ne odlepite, ostajete sa stavom i osećanjem: “Ma, dobar je on, samo ume da bude tako težak, naporan i tvrdoglav…”. Onda zadrtom pokažete kako se ne odlepljuje, kako se ostaje ceo. Ne uzalite u njegovu igru ekstremnih crno-belih emocija. Ostajete pribrani. To njemu može pomoći da se brže i sam “zalepi”.

-Štitite svoje granice. Bez obzira na stalne nasrtaje zadrtog (u najboljoj nameri) pokušajte da organizujete svoj život, posao, vreme…onako kako vi verujete da treba. Radite ono što mislite da je ispravno, bez obzira na njegove napade, kritike, uplitanja. Ne pokušavajte da se ponašate kao “buntovni pubertetlija” koji vikom i drekom isteruje svoja prava. Zadrti ima više volje i snage da isteruje svoje silom agresije nego silom argumenata. Držite se sile argumenata i pokušajte da smireno sprovodite svoje odluka.

-Prihvatite njegove dobre namere. “znam ja da ti to činiš jer misliš da je za moje dobro, ali pošto si me dobro vaspitao/la…naučio sam od tebe da sam procenjujem šta je moje dobro. Hvala ti na tome, cenim napor i trud, ali sad mogu sam (kada su u pitanju roditelji). A tebi svaka čast…”. Ovo je bitno kako ne bi zadrtu osobu, suočavanjem sa nekom greškom, ubacivali u stanje “Eto, znači ja sam kriva za sve, sve sam radila pogrešno…”. Tako dolazimo u odnos u kojem smo dobri i mi i ona.

Naravno, sve ovo nije jednostavno uraditi, i održavati takvo ponašanje u kontinuitetu, ali, ako vam je dovoljno vredna ta zadrta osoba, vredi se i potruditi oko nje na način koji može da urodi plodom. Srećno i čuvajte “živce”, trebaće vam.

Nebojša Jovanović
Psiholog, Psihoterapeut
OLI Integrativne Psihodinamske psihoterapije
063 1575082
[email protected]
www.olicentar.rs