Iako su sada na nekim mestima malo prošireni i prilagođeni turistima, prolazak kroz te uzane i mračne tunele u potpuno povijenom stavu i povremenim udaranjem glavom o „tavanicu“ prilično je klaustrofobičan, pa dosta turista koristi prvi izlaz (uključujući i potpisnicu) i s olakšanjem izlazi na svetlost dana i svež, makar vlažan vazduh ili monsunski pljusak.
Pre ulaska u tunele, upoznajemo se sa zamkama, skrivaonicama ali i mučionicama koje su se nalazile oko ili u tunelima, čije priče ova Dopisnica ne bi podnela. Dok gazimo suvo lišće džungle, apsolutno ništa ne nagoveštava da smo prešli preko rupe na kojoj je poklopac, prekriven lišćem, gotovo srastao sa tlom. Nekoliko nas isprobava kamufliranu uzanu rupu, koja obično vodi do tunela ili ima izlaz na nekom drugom mestu. Kada se poklopcem iznad glave zatvori rupa, a vi ostanete u čućećem položaju u uzanom i mračnom mestu, imate poriv da se hitno vratite nazad, malo uz pomoć ostalih.
Ko baš želi da dočara ratno stanje, može da ode na strelište za turiste, pazari metke i da puca iz pušaka M16 ili AK 47 kao i lakih mašinki. Sudeći po pucnjavi koja je odjekivala džunglom, mali broj muškaraca je tome odoleo.
Vodič upozorava da se niko ne odvaja iz grupe i uputi sam u džunglu zbog raznih opasnosti, pre svega od neke zaostale bombe. Objašnjava da su uglavnom raščišćene, ali i tvrdi da je, da bi određeno područje, sa određenim brojem bombi potpuno bilo čisto, potrebno -300 godina.
Govoreći o bombardovanju, vodič, sa čuvenim njujorškim kačketom na glavi, u Nike patikama i tečnim engleskim sa američkim akcentom, ima ljutiti grč na licu koji brzo popušta i pretvara se u osmeh: Ali to je iza nas. To je bilo. Danas su Amerikanci ok, oni su danas broj 1 u Vijetnamu.
Shvativši da se malo zaleteo, brzo dodaje: Naravno, i Kinezi su broj 1.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
