Zanzibar: Dula, Sala, Salum i ja

Najboljim momcima u Padjeu. Sviraju rege, žive rege i zahvaljujući njima moji ljudi (turistički vodič sam) mogu da osete jedinstvenu afričku magiju, osećaj za ritam, potrebu za ljubav, mir i slobodu!

Trudim se da upamtim njihova imena, svakog pojedinačno, pa im tražim da ponavljaju dok ih ne upamtim sva – Dula, Sala, Salum… Ne trudim se da upamte moje ime jer je nepotrebno, sviđa mi se kako me zovu – „kaka“ što na swahiliju znači brat i vidim da me tako i doživljavaju. Lokalci iako druželjubivi teško prihvataju strance, ali onog trenutka kada te prihvate onda je to za svagda.

Piju sprajt.. . Ja pivo… dok im pričam kako mrzim engleski i da jedva čekam da prestanem da ga pričam, jednog dana kada potpuno naučim swahili. Kažu da će mi pomoći tako što će me podučavati svaki dan. Osmehuju se kao deca i tapšu me po ramenu.

Sali se sviđa neka cura za šankom koju zove „kapućino“, meleskinja iz Belgije u zelenoj haljini, pa ga podržavam da joj priđe što i čini ali se nakon 10 minuta vraća uz reči da još nije gotovo, i da će se boriti kao simba (lav)!

Vreme je za žurku, najveću žurku u mestu pa se spremamo da pođemo, nas četvorica na dve vespe. Dala mi daje telefon sa upaljenom lampom i kaže: „Kaka drži, nemamo svetlo na vespi…“ Sedam iza njega, nogama se držim za motor, noge su mi malo podugačke pa moram da ih savijem kako ne bi kačile tlo. U jednoj ruci držim telefon sa upaljenom lampom i osvetljavam nam put a u drugoj flašu „konjagija“, najpoznatijeg tanzanijskog džina koji planiramo da popijemo pre ulaza. Vespa skače i nosi nas prašnjavim neosvetljenim uličicama, skrećemo levo, pa desno, pa se provlačimo ispod neke ograde i na kraju stižemo.

Na ulazu dva lika stoje i ne puštaju nikoga bez ulaznice. Dula prilazi i priča sa njim, kaže školski su drugari, odrasli zajedno… Ne prolazi… 10.000 tsh(5$) je odgovor bivšeg drugara. Vraća se. Čekamo. U džepu mi stoji vip kartica za besplatan ulaz za jednu osobu. Stidim se što je imam i stežem je u džepu kao deo tereta kojeg želim što pre da se oslobodim.

Znam koliko im ovo znači, znam koliko bi želeli da budu unutra, da budu deo nekog drugog, boljeg i bogatijeg sveta, ali za njih je 10 000 tsh veliki iznos. Hoću da platim ulaz za njih, ali znam da bi ih to povredilo, pa čekamo i razmišljamo. Pored nas prolaze belci, neki Italijani, plaćaju ulaz i sažaljivo nas gledaju. Nas četvoricu bosih Zanzibaraca.

Sala ima plan. Odlazimo sa strane. Jedan će pozvati stražara da mu pokaže nešto, a ostali će uleteti. Deluje kao scenario. To i radimo. Na dati znak protrčavamo kroz vrata i trčimo u masu. Jedan pruža ruku da me dohvati ali mu izmičem.