Zašto je narcizam skup mehanizam

U srži narcizma je samoprezir, dubok osećaj da ne vredimo, da nismo važni, da smo loši, inferiorni u nečemu. Naša slika o sebi, sopstvenoj vrednosti je uzdrmana. To je veoma bolno stanje i čovek pokušava da izađe iz njega na različite načine, koristeći raznorazne raspoložive mehanizme odbrane. Te odbrane koje koristimo da bi se odbranili od osećanja inferiornosti, neva-žnosti, bezvrednosti… često nas skuplje koštaju nego ono od čega nas brane.

Ako bi se čovek suočio sa svojim osećanjem bezvrednosti, ili niže vrednosti, mogao bi i da ga, uz dosta rada na sebi, prevaziđe. Braneći se narcističkim odbranama, pravimo sebi veću štetu nego korist. Šta to ljudi rade kad se brane od „narcističkih povreda“ – povreda slike o sebi?.

Odbrane od kompleksa niže vrednosti

Neki pokušavaju da razviju lažnu, grandioznu sliku o sebi, sopstvenoj posebnosti, izuzetnosti… “napuvaju se“, i onda to pokušavaju da prodaju drugima, da ih zavedu, navedu da se dive njihovoj veličini. Time prave neku protivtežu nesvesnom osećanju sopstvene bezvrednosti.

Ljudi obično za takve „nadmene“, „hvalisave“, „napuvane“, one koji „izigravaju neku elitu“, kažu da su „iskompleksirani“. Takvi ljudi su veoma osetljivi na „narcističke povrede“, povrede slike o sebi, veoma su „sujetni“. Kada im je sujeta povređena, skloni su da ne opraštaju, da dugo „zlopamte“ i da se svete.

Često su skloni pokušajima da nateraju druge da im se dive, da ih poštuju (ili „strahopoštuju), umeju da budu prilično agresivni u traženju potvrde sopstvene veličine. Ljudi sa kompleksom ni-že vrednosti (koji se brane kompleksom više vrednosti) skloni su da obezvređuju druge kako bi se oni sami osećali vrednijima.

Drugi, pak, pokušavaju da se svima svide, da budu „mnogo dobri“, da se „uvlače“ ljudima ne bi li ih nekako zavoleli i potvrdili da nešto vrede. Ne umeju da kažu „ne“, spremni su da čine mnoge stvari za druge koje nisu uzajamne. To su ljudi kojima je mnogo važno „šta će drugi reći“ i koji su spremni da život posvete mišljenju drugih.

Neki će se „lečiti“ kroz pokušaje da se prikače nekome koga smatraju vrednim, posebnim… jer to što su sa njim znači da i oni nešto vrede. Ili će ulo-žiti mnogo napora da postanu na neki način „slavni“, da  imaju titule, neke materijalne dokaze vrednosti, da navuku na sebe nešto „firmirano“, da voze neki skup auto koji je dokaz njihove vrednosti… da ulažu puno u nešto što ne poboljšava stvarno njihov život, već samo „pumpa“ njihovu sujetu.

Foto: FreeImages / fabrizio turco

„Gde je višak, tu je manjak

Doživljaj sopstvene veličine uglavnom nastaje kao odbrana od doživljaja sopstvene bezvrednosti. Ljudi sa „kompleksom” manje vrednosti leče se od kompleksa mehanizmom nadkompenzacije-građenjem lažne slike sopstvene više vrednosti.

Gde postoji dubok doživljaj manjka, nekog nedostatka u sopstvenom osećaju vrednosti, osoba često razvija, kao odbranu, “osećaj viška”, narcističku nadkompenzaciju kako bi se odbranila od manjka. Napuvani ljudi su, zapravo, duboko nesigurne osobe. Upravo u onoj oblasti u kojoj se neko „puva”, pravi važan, hvalisa… u toj oblasti je i nesiguran i od te vrste inferiornosti se brani. Narod je ovu pravilnost odavno uočio, pa ljudi obič-no kažu za prepotentne i narcisoidne osobe: „Ma, pusti ga, vidiš da je iskompleksiran…”.

Još da dodam, važi i obrnuto pravilo – gde je manjak tu je višak. Ljudi koji se previše “posipaju pepelom”, omalovažavaju sebe, preteruju u isticanju sopstvene nesavršenosti, skromnosti… takođe time prikrivaju od sebe i od drugih sopstveni narcizam. To su „stidljivi narcisi”, pritajene „veličine”.

„Sujeta je skupa stvar

Sujeta je skupa stvar. Ona izvire iz osećaja bezvrednosti. Troši puno energije čoveka, kvari njegove odnose sa drugim ljudima, prevodi ga „žednog preko vode“. Paradoks sa sujetom – narcizmom kao mehanizmom odbrane je u tome što, umesto da izleči osećaj niže vrednosti, ona ga pojačava. Osećaj vrednosti čoveku ne može da stvori nikakva lažna slika, već samo ono dobro što on realno čini – pre svega dobri, iskreni odnosi ljubavi sa drugim ljudima i pošten, posvećen rad, voljenje onoga što se radi.

Ni titule, ni slava, ni materijalni dokazi vrednosti, ni divljenje publike, uspe-šnost u zavođenju drugih… ništa od toga neće čoveku nadoknaditi osećaj vrednosti. Kako je osećaj nevrednosti nastao u lošim odnosima sa značajnim drugima, tako se on može „izlečiti“ samo u dobrim odnosima sa značajnim drugim ljudima.

Svi ostali pokušaji su „mlaćenje prazne slame“ i kvare odnose sa ljudima, onemogućavaju da se desi upravo ono što je potrebno za promenu. Da bi se promenio taj duboko skiriveni samoprezir, potrebno je da ga čovek prvo oseti, prizna, prihvati sebe takvog, revidira životna iskustva koja su dovela do tog osećanja (na primer: „da li to što me neko bitan nije voleo znači da ja ne vredim, ili je to neki njegov problem…“). Tek potom može krenuti u izgradnju drugih odnosa koji neće biti optere-ćeni sujetom i potvrđivanjem slike o sebi, jer tada drugi ljudi neće služiti samo kao ogledalo.

Poruka: ne trošite život dokazujući da vredite. Vredite. Živite i ponašajte se kao osoba koja vredi, prvo sama sebi, pa onda i drugima. Jedino to mo-že pojačati, utvrditi vaš osećaj vrednosti. Onda ćemo moje kolege i ja imati mnogo manje posla, ali neka… sujeta je skupa stvar.

Autor teksta je psiholog, OLI Psihoterapeut
[email protected]
www.olicentar.rs
063/1575082