Zašto je slušanje važno?

Sa druge strane, umeće slušanja je poseban kvalitet i predstavlja jedan od osnovnih preduslova za uspostavljanje dobre komunikacije sa drugim ljudima.

Naš kapacitet za slušanje u velikoj meri određuje našu ličnost i naročito dolazi do izražaja u međuljudskim relacijama i u tome kako nas ljudi doživljavaju.

Sastav ljudi koje privlačimo ili odbijamo, kvalitet naših veza i odnosa i sklonost ka dobrim ili pogrešnim procenama i izborima samo su neki od aspekata međuljudskih relacija koji direktno zavise od toga da li slušamo druge ljude.

Kad je u pitanju komunikacija sa drugim ljudima, slušanje predstavlja proces pažljivog praćenja onoga što nam neko govori.

Kada istinski slušamo, ne reagujemo na druge podražaje i ne bavimo se paralelnim aktivnostima. Potpuno smo posvećeni onome što druga osoba govori, saopštava ili deli sa nama. Stav tela je miran, pažnja fokusirana, sluh izoštren, a um otvoren.

Ljudi koji ne slušaju druge najčešće nisu svesni da je to njihova osobina. Drugi ljudi ih interesuju uglavnom kao platforma za njihov nastup, kao publika koja sluša, tapše i gleda sa ushićenjem, ali ne i kao ravnopravni sagovornici koje žele i da čuju.

Upravo zbog odsustva slušanja i interesovanja za druge, često se dešava da ih ljudi izbegavaju, da osećaju odbojnost prema njima i da ih ne žele u svom društvu jer ne žele da „statiraju“ u razgovoru i da budu samo u ulozi nečije publike.

Frederik (Fric) Salomon Perls, jedan od osnivača Geštalt terapije, psihijatar i psihoanalitičar, ljude koji ne slušaju opisuje kao osobe koje neprestano pričaju i koje očekuju da ih svet sluša, a koje rečenice drugih ljudi koriste samo kao odskočnu dasku za svoje doskočice.

Opisujući nekompletnu ličnost i navodeći „rupe“ kao njene osnovne karakteristike, Perls kaže da je najgora rupa koju može da zamisli ona kada osoba nema uši.

Ti ljudi ne slušaju glasove svoje okoline ili u najboljem slučaju izdvajaju samo sadržaj i zadržavaju se na praznom intelektualnom nivou, navodi on.

Ako neko ne sluša šta mu govorimo i ne prima poruke koje mu šaljemo, izostaće i očekivana reakcija.

Svako od nas različito reaguje kada ga osoba kojoj se obraća ne sluša.

Iskustvo neslušanja možemo da opišemo kao pokušaj da nešto napišemo hemijskom olovkom za koju sekund kasnije utvrdimo da „ne piše“ – neprijatno smo iznenađeni što ne klizi kroz papir kako smo očekivali, već grebe i ne ostavlja željeni trag.

Ovo iznenađenje je i trenutak odluke – neki je odmah ostave i traže drugu, dok drugi nastave da ponavljaju iste poteze i podebljavaju linije u nadi da će ipak uspeti da zapišu ono što su hteli i da će ta olovka ipak „propisati“. Da će uz dodatni napor, uspeti da ostave trag koji su nameravali, makar i reljefno, ako ne kroz mastilo.

Isto važi i za nas i naše ponašanje u odnosu na ljude koji nas ne slušaju kada im se obraćamo.

Kada nas neko ne sluša imamo dva izbora – da nastavimo da se trudimo oko te osobe ili da pronađemo drugu osobu sa kojom ćemo moći da zadovoljimo svoje potrebe.

Često se dešava da nismo svesni upravo ove mogućnosti – da imamo izbor. Imamo izbor da biramo i ljude i svoje ponašanje.

Jedan od razloga zbog kojih se neki od nas ne sete da imaju izbora vuče svoje korene iz perioda kada smo bili mali i apsolutno zavisni od ljudi pored kojih smo odrastali.

Nezavisno da li su imali sluha za nas ili ne, oni su bili jedini kojima smo mogli da se obratimo kako bismo zadovoljili svoje potrebe.

To je razlog što su neki od nas odabrali da budu uporni i da ne odustaju, jer upornost je bila jedina nada da će nas ti ljudi ipak čuti.

A pošto smo se tokom vremena navikli na neslušanje, postalo nam je normalno da ostajemo pored ljudi koji nas ne slušaju, i da ulažemo dodatno vreme i trud kako bismo pridobili njihovu pažnju.

Razvili smo refleksno i nesvesno ponašanje koje se automatski aktivira kada nas neko ne sluša – mobilišemo se za borbu i osvajanje pažnje te osobe, razvijamo taktike i istražujemo pristupe.

Na taj način držimo sebe u poziciji da naša dobrobit zavisi od nečijeg sluha za nas. Tako propuštamo da vidimo sebe kao odrasle ljude koji imaju sve alate i kapacitet da se pobrinu za sebe.

Vanredni napor oko nekoga ko nas ne sluša imao je svoju funkciju kada smo bili mali i zavisni od sposobnosti i afiniteta drugih ljudi.

Sada, kada imamo mogućnost da biramo ljude oko sebe, takvim ponašanjem potkopavamo svoje samopoštovanje i samopouzdanje i usporavamo svoj lični rast i razvoj.

Svoju kreativnost rasipamo na arhaična ponašanja koja nam ne donose napredak i kojima se držimo u mestu, umesto da isprobavamo nove načine ponašanja, istražujemo ko smo i pomeramo granice.

Sloboda izbora znači da možemo da vežbamo svesnost – kako ljudi reaguju kada im se obraćamo?

Da li nas slušaju ili je njihova pažnja fokusirana na nešto drugo?

Da li prepoznajemo kada nas neko ne sluša? Da li prepoznajemo kada nas neko sluša?

Kako reagujemo kada primetimo da nas osoba kojoj se obraćamo ne sluša – da li od nje odlazimo ili ulažemo dodatni napor da bi nas ta osoba čula?

Kako se osećamo u društvu ljudi koji nas slušaju, a kako u drštvu onih koji nas ne slušaju?

Sloboda izbora znači mogućnost da eksperimentišemo sa novim izborima i novim ponašanjima koji su u skladu sa tim kako se osećamo.

Možemo da odemo od ljudi koji nas ne slušaju i da to bude naša svesna odluka koju ćemo vežbati.

Sloboda izbora znači da imamo mogućnost da biramo koje ćemo relacije produbljivati ili prekidati u zavisnosti od toga da li nas osoba kojoj se obraćamo sluša ili ne.

Možemo da istražimo sa kojim ljudima nam je lako biti, bez dodatno uloženog napora i strategije oko opstanka te relacije.

Da li možemo da budemo to što jesmo i da upravo zbog toga nekome budemo važni i značajni?

Ako možemo, onda smo najverovatnije iskusili kako izgleda ljubav, prihvatanje i pripadanje, a ako nam to zvuči nepoznato, možemo upravo odatle da krenemo. Od toga da u relacijama sa ljudima budemo ono što jesmo.

Neki od nas se ne trude oko hemijskih olovaka koje ne pišu. Jednostavno ih zamene za one koje pišu. I to je cela količina vremena i energije koju ulože i koja im je realno potrebna da reše taj problem. Izbor je na nama.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut

Izvor: www.gestalt.org.rs