Zašto kitimo jelku za Novu godinu?

Postoji nekoliko priča o tome zašto se kiti baš jelka i šta ona simbolizuje.

Novogodišnje drvo je jedna od najpoznatijih tradicija koja se povezuje sa Božićem i Novom godinom. To je najčešće obično zimzeleno stablo koje se unosi u dom ili se postavlja na otvorenom, nekoliko dana pre početka nove godine.

Hrišćani koji slave prema Gregorijanskom kalendaru, obično je ukrašavaju na Badnji dan, dok je anglikanski vernici kite još u decembru. Najčešći ukrasi su raznobojne kuglice, ukrasne trake, svetleće lampice. Na vrh se najćešće postavlja anđeo ili zvezda repatica koja je simbol Vitlejemske zvezde iz priče o Isusu Hristu.

Foto: historytoday.com

Ovaj običaj potiče još iz 7. veka. Tačno poreklo ove tradicije nije poznato, a najverovatnije potiče od običaja kićenja jelki jabukama što bi simbolisalo Drvo poznanja dobra i zla u Rajskom vrtu. Sve se ovo pojavljuje u Nemačkoj u 16. veku. Popularnost koju danas ima božićno drvo zadobilo je za vreme reformatora Martina Lutera koji je uveo običaj kićenja jelki svećicama. Danas su jabuke zamenjene kuglama, a svećice lampionima.

Različita tumačenja o poreklu jelke

Postoji više različitih priča o nastanku novogodišnje jelke. Jedna od njih kaže da je reč o paganskom običaju koji potiče iz rimske istorije. Naime, Rimljani su verovali da u jelama obitavaju duhovi iz šuma, pa su odlazili u novogodišnjoj noći kako bi ih darovali poklonima ne bi li ih tako umilostivili. Kasnije su počeli da seku mlade jele i donose ih svojim kućama, pa je jelka postala simbol nastupajuće godine. Zimzeleno drveće služilo je kao podsetnik da će zima proći i da će opet doći proleće.

Možda jedna od najrasprostranjenijih legendi o nastanku jelke je o tome kako je Sveti Bonifas, engleski monah iz 8. veka dok je putovao naišao na grupu nevernika. Oni su bili okupljeni oko velikog hrasta spremajući se da žrtvuju dete bogu Toru, prema jednom paganskom običaju. Da bi to zaustavio, Bonifas je oborio drvo udarcem pesnicom, a na tom mestu je porasla mala jela. Svetac je tada rekao paganima da je ovo sad Drvo života koje predstavlja večni život Isusa Hrista, pa se od tada jelka kiti i unosi u domove.

Smatra se takođe da su ispred pećine u kojoj je rođen Isus rasla tri zimzelena stabla, kedrovo drvo, bor i jela. Kada se mesija rodio drveće se zatreslo kako bi pozdravilo božijeg sina. Kedar je detetu podario mirišljave iglice, bor šišarke, a jedino jela nije imala plod pa je zaplakala. Kada je to video anđeo, smilovao se i poklonio joj zvezdu sa neba koju je ona darovala malom Isusu. Otuda i verovanje da se na vrh okićene jelke stavlja zvezda.

Foto: tripwiremagazine.com

Još jedna od priča vezana je za Martina Lutera, osnivača protestantizma. On je šetajući kroz šumu na Badnje veče bio zadivljen milionima zvezda koje su svetlucale kroz granje zimzelenog drveća. Toliko je bio oduševljen da je posekao jedno malo drvo i odneo ga svojoj porodici. Da bi oživeo istu lepotu kao u šumi zakačio je male sveće na grančice. Prizor je bio toliko lep da je već sledeće  godine ovaj običaj preuzela masa protestanata, a potom i drugi hrišćani.

Postoji još jedna priča o siromašnom drvoseči koji je našao izgubljeno i gladno dete na Badnje veče, koje je poveo kući i zbrinuo. Ujutru je video da deteta nema, ali je ispred vrata našao drvo koje je sijalo čudnom svetlošću. Okupljeni susedi su zajedno sa drvosečom zaključili da je dete bilo prerušeni Hrist koji je stvorio ovo drvo kako bi nagradio čoveka za milosrđe.

 Ritual koji se brzo širio

Ovaj ritual se brzo širio Evropom, pa je tako prvu jelku u Engleskoj okitio princ Albert 1841. godine. Ona je bila ukrašena poklončićima, mašnama, papirnim cvećem i bombonama. Ovaj običaj je u početku karakterisao samo visoku klasu društva, ali se vrlo brzo širio i na običan narod. U početku su se stavljale jabuke, kolačići, orasi, suve šljive i urme, razne mašne… Postoji i jedna priča o nemačkom prodavcu stakla koji je bio tužan jer nije mogao da kupi jelku svojoj deci. Tako je rešio da napravi staklene kugle. Njegovi ukrasi su izazvali oduševljenje kod prolaznika pa se vremenom i obogatio praveći ukrase za jelke.

Foto: cincyweekend.com

U Americi je jelka počela da se kiti u 17. veku zahvaljujući nemačkom narodu koji je počeo da naseljava te prostore. U Aziji je ova tradicija započeta u 19. i 20. veku.  Danas su gotovo sve kulture uvrstile jelku među svoje običaje.

Kod nas je, pre komunističke vlasti, grančica Badnjaka imala najveću ulogu u božićnom ritualu. Jelka je masovnije počela da se koristi na prostorima SFRJ pedesetih godina prošlog veka. Kitili su je pioniri za novogodišnje praznike i nije imala nikakav religijski karakter.

 Zaštitimo drveće i šume

Do skoro su jelke koje su se prodavale pred praznike sekle u šumama. Već u prvoj polovini 20. veka broj posečenih stabala je toliko desetkovao šume pa je širom sveta pokrenuta inicijativa kako bi se ovakva praksa sprečila. Danas je proizvodnja veštačkih jelki ili jelki sa busenom postala veoma unosna delatnost. Na primer, u Severnoj Americi je svake godine proda oko 35 miliona jelki sa busenom, dok se u Evropi proizvede i do 60 miliona stabala.

Rasadnička proizvodnja kod nas se razvila početkom ovog veka, a rezultat toga je bilo smanjena seča šuma. Postoji čak i zakon o šumama prema kojem je zabranjena seča četinarskih stabala tokom novogodišnjih i božićnih praznika.

Foto: dekortrend.rs