Život u paralelnim svetovima: Ispovest savremene veštice

 Od bajki do stvarnosti: Zašto veštice i dalje fasciniraju svet

„Ja sam moderna veštica i to otvoreno kažem“, kaže Barbara iz Kelna. Ne tako davno, da je Barbara izgovorila ovakvu rečenicu, završila bi na lomači. Ipak, Barbara nije usamljena. Danas, naime, mnogo ljudi veruje u čarolije i vračanje.

Širom sveta čak oko 40% populacije u 95 zemalja uvereno je da veštice postoje – to je pokazala globalna studija ekonomiste Borisa Geršmana sa Američkog univerziteta u Vašingtonu. U nekim zemljama taj procenat je viši, a negde znatno niži. U Tunisu je čak 90% ljudi uvereno u postojanje veštica, dok je, na primer, u Nemačkoj taj broj samo 13 procenata. Kao osobe koje veruju da veštice postoje, autori studije su, između ostalog, definisali i sve one koji veruju, na primer, u zle poglede ili uroke.

Barbara, međutim, ne želi nikoga da proklinje, naglašava ona u razgovoru za Dojče vele: „Ta klasična slika veštice koja se noću iskrada i leti na metli kako bi ljudima nanela nešto loše – to je, naravno, potpuna glupost.“

Krive za sve što je loše…

Ali upravo je takva bila predstava o vešticama zbog kojih su, između 1500. i 1750. godine, stradali brojni ljudi – pre svega žene. Bolesti, uginule životinje, loša žetva, poslovni neuspesi – u prošlosti se morao pronaći neko ko je kriv za sve loše što se dešava. A u nekim zemljama se i danas traže žrtveni jarci. „Predstave o vešticama koje su postojale na početku novije istorije čovečanstva i dalje postoje u nekim krajevima sveta – kao objašnjenje za zlo ili nesreću“, kaže za Dojče vele etnološkinja Iris Gareis. „Nažalost, već decenijama se na stravičan način u mnogim delovima sveta ubijaju osobe koje se smatraju vešcima ili vešticama.“

Međutim, za razliku od Tanzanije i Gane, gde žene koje su optužene za vračanje moraju da traže spas u utočištima za veštice kako bi izbegle smrt, na severnoj hemisferi ljudi sasvim otvoreno praktikuju svoje veštičje aktivnosti. To su ljudi poput Džastina (pravo ime je poznato redakciji, nap. ur.) koji kaže: „Kao dete, kroz bajke upoznajete veštice kao nešto zlo, nešto što proždire ono što je dobro. A vremenom se time pozabavite i počnete da gledate na vešticu kao na mudru ženu.“

Džastin za sebe kaže da je pripadnik pokreta „Wicca“ – vikanci su ljudi koji praktikuju veštičarenje, a naziv potiče od staroengleske reči „Wicca“ kojom su se označavale veštice. Kao vikanac, Džastin kaže da je u stanju da unese „magiju“ u svoj život i živote drugih ljudi. U hrišćanstvu mu je, dodaje, ta magija nedostajala i zato se tamo nikada nije osećao kao kod kuće. Kult Vikca nastao je pedesetih godina prošlog veka u Velikoj Britaniji, gde je, baš kao i u SAD-u, priznat kao religija.

Paralelni svetovi

I Barbara kaže da je crkva nikada nije zanimala. Ona nam priča da je, kao veštica, pobornica „prirodnih religija“. Kaže da razgovara sa drvećem, da uz pomoć bubnjeva pada u trans i uspostavlja kontakt s duhovima. Dodaje da je sve to naučila od jednog šamana. „Veštičarenje je bogato i raznoliko. Malo živite ovde, a malo u paralelnom svetu.“

Slika veštice kao mudre žene koja poseduje posebna znanja – kao osobe koja leči druge ljude ili je aktivna kao babica – iz istorijske perspektive nije ništa drugo do kliše, napominje etnološkinja Iris Gareis. „Žene koje su progonili kao veštice nisu bile osobe koje su po pravilu bile stručnjakinje za korišćenje raznih vrsta trava, već sasvim obične osobe. I nisu uvek, kako se često tvrdi, imale crvenu kosu. To je potpuna glupost i nigde se ne spominje u istorijskim dokumentima.“ Ali ta slika se toliko duboko usadila u svest ljudi da čak ni činjenica da takva predstava o vešticama nije naučno dokumentovana, ne uspeva da izbriše iz njihovih glava.

Uzor feministkinjama

Fenomen modernih veštica usko je povezan sa ženskim pokretom iz 70-ih godina prošlog veka – pokretom koji se pobunio protiv dominacije muškaraca. „Veštica je za njih bila svojevrsni uzor“, kaže Gareis. „Naravno da te feministkinje nisu bile žene koje su proučavale veštičarenje. To su jednostavno obične žene, ali i intelektualke koje su u svom pokretu prihvatile taj simbol potlačenih žena i prisvojile ga.“

U 80-im godinama pojavio se i duhovni aspekt. Etnološkinja Gareis kaže da su te prirodne religije prvenstveno privlačile žene koje su živele u gradovima: „Ono što mogu da zamislim kao razlog za to jeste da se u vremenima nesigurnosti spas tražio u prirodi.“