Zašto nam je zvuk sopstvenog glasa neprijatan

Ali, zašto se to često događa kad se čovek suočava sa zvukom sopstvenog glasa, dok na glasove drugih gotovo i ne obraća pažnju?

Odgovor na to pitanje polazi od toga da obično čujemo svoj glas dok pričamo. U tom procesu primamo zvuk prenesen spoljnim putem, odnosno protokom vazduha, te zvuk prenesen unutrašnjim putem kroz kosti. Protok zvuka kroz kosti dostavlja bogate niske frekvencije koje nisu sadržane u zvuku sprovedenom putem vazduha. Kada čujemo svoj snimljeni glas bez tih frekvencija, zvuči nam viši i drugačiji. Načelno, razlog zbog kog ne volimo svoj snimljeni glas je činjenica da on tada ne zvuči onako kako očekujemo.

Silke Paulman, psiholog sa Univerziteta u Eseksu, nagađa da upravo ta činjenica stvara u nama jezu i odbojnost prema sopstvenom glasu, zbog raskoraka koji se događa između onoga što čujemo i naših unutrašnjih očekivanja. Ona smatra da naš glas igra veliku ulogu u formiranju identiteta te zbog toga svako od nas oseća neprijatnost kad shvati da mu glas nije onakav kakvim ga zamišlja.

Neka istraživanja su pokazala da ta teorija daje tek delimično objašnjenje. Na primer, u istraživanju objavljenom 2013. godine učesnici su morali da ocene privlačnost različitih snimljenih uzoraka glasa. Kad je u te uzorke bio dodan njihov glas, ocenili su ih znatno višim ocenama nego kad bi svesno prepoznali svoj glas. Štaviše, potpuno objašnjenje ovog fenomena može se pronaći u nizu ranijih studija objavljenih pre nekoliko decenija.

Psiholozi Fil Holcman i Klajd Rouzi u svojim eksperimentima 1966. godine su zaključili da se suočavanje sa sopstvenim glasom ne javlja samo kao rezultat razlika u očekivanoj frekvenciji nego i kao neobično otkriće koje dolazi na videlo nakon spoznaje svega što se može preneti sopstvenim glasom. Usled toga naš glas ne zvuči samo drugačije od naših očekivanja nego i otkriva aspekte naše ličnosti koje možemo u potpunosti sagledati tek nakon što čujemo snimak. Neki od tih aspekata su nivo anksioznosti, neodlučnost, tuga i ljutnja.

Njihova sledeća studija pokazala je da su dvojezični ljudi, koji su naučili drugi jezik nakon 16. godine života, izrazili više neprijatnosti kad su čuli svoje glasove snimljene na svom prvom jeziku.

Malo je verovatno da su drugi u jednakoj meri kao mi iznenađeni visinom tona našeg glasa, a još je manje verovatno da oni posmatraju naš glas na isti način kao mi. Mi nemamo običaj da kritički posmatramo tuđe glasove tako da je vrlo izvesno da jedino mi sami razmišljamo o sopstvenom glasu, zaključuje Gardijan, a prenosi Index.