Zašto ovaj tekst nećete pročitati do kraja?

Ako provodite vreme na internetu, verovatno ste toga i svjesni. Neprestano vas uhode oglašivači i oni koji vam žele podvaliti neki proizvod, a vaša pažnja se neprestano prikuplja i prodaje. To je poslovni model velikih tehnoloških kompanija.

Nova knjiga britanskog novinara Johana Harija Stolen Fokus pobliže se pozabavila onim što se događa i što se dogodilo s kolektivnom pozornošću. Hari tvrdi da se svi polagano gubimo u vlastitim životima koji sve više deluju kao parada odvraćanja pažnje koja iz godine u godinu postaje sve gora.

„Harijeva knjiga neće vam pomoći da od svega toga pobegnete i skeptičan sam oko toga koliko je to uopšte moguće, ali ukazuje na problem koji ne doživljavamo dovoljno ozbiljno“, smatra Šon Iling, pisac i autor. Stoga je on odlučio s Harijem pričati u podcastu Vok Conversations. Raspravljali su o tome što se dogodilo s našom pozornošću, tko ju je ukrao i zašto je naše kolektivno odvraćanje stvarne krize.

Ima li svaka generacija problema s fokusom?

Šon Iling: Rekli ste da je svaka vaša knjiga pokušaj da se razotkrije neki misterij. Šta je misterij u ovom slučaju?

Johan Hari: Primetio sam da mi se pažnja svakom godinom sve više pogoršava. Imao sam osećaj da stvari za koje mi je potrebna duboka usredsređenost, kao čitanje ili gledanje dužih filmova, sve više postaju kao trčanje pokretnim stepenicama. Bio sam u stanju da učini, ali postajalo je sve teže i teže, a slično se događalo i većini ljudi koje poznajem. To je bilo posebno izraženo kod mladih ljudi.

Isprva sam mislio da svaka generacija ima problema s pozornošću. Možete pronaći pisma nekih monaha stara tisuću godina i u njima stoji kako njihova pažnja nije kao što je nekoć bila. Starite, a kako starite, vaš um slabi i počinjete vjerovati da je vaše propadanje ujedno i propadanje svijeta u kojem živite.

Ne, počeo sam da verujem da se nalazimo u stvarno ozbiljnoj krizi pažnje, krizi koja nam pomaže da shvatimo većinu problema sa kojima se suočavamo kao pojedinci i kolektivno. Moramo shvatiti da naša pažnja nije propala, već su velike sile ukrale od nas. To od nas iziskuje da počnemo razmišljati drugačije o našim problemima s pozornošću.

Šon Iling: Je li napad na našu pažnju stvarna kriza?

Johan Hari: Razmislite o bilo čemu što ste postigli u životu, bez obzira na to što se radilo o pokretanju vlastitog posla, učenju sviranja gitare ili roditeljstvu. Sve što ste postigli je puno fokusa i pažnje koju ste morali održati. A kad ta pažnja i fokus popuste, vjerujem da postoje uvjerljivi dokazi da se to događa, vaša sposobnost da ostvarite ciljeve također popušta i vaša sposobnost da riješite probleme znatno se smanjuje.

Moja knjiga se bavi pozornošću na dva nivoa. Jedna je individualna pažnja, a sve što sam rekao stoji za individualnu pažnju. U isto vreme, istinito je i za kolektivnu, društvo koje nije u stanju, zajednički obraćaju pažnju na probleme društva koje nije u stanju da izazove krizu.

Koliko imaš godina?

Šon Iling: Skoro 40.

Johan Hari: Tri godine si mlađi od mene. Mnogo sam razmišljao o krizi ozonskog omotača. To je jedno od mojih najstarijih političkih uspomena. Za mlađe slušaoce koji možda ne znaju, planeta je zaštićena ozonskim omotačem koji nas štiti od štetnih sunčevih zraka. Kada sam bio dete, otkriveno je da ispuštamo hemikalije koje oštećuju ozonski omotač.

Vidite, nisam nostalgičan za osamdesetim. Mnogo toga nije bilo u redu sa politikom osamdesetih godina prošlog veka, ali razmišljam o tome šta se dogodilo. Nauka se objašnjava običnim ljudima. Slušali su, odvojili laži od teorija zavere i obični ljudi su udružili snage da nateraju političare da deluju. Čak su se složili i političari koji su bili neskloni vladinim regulacijama, kao što su Margaret
Tačer i Džordž Buš stariji. Rezultat toga je da se ozonski omotač sada obnavlja, a uveren sam da se to ne bi dogodilo da nije došlo do krize sloja.

Danas biste imali ljude koji nose značke na kojima piše da su borci za ozon i ljude koji snimaju sebe kako prskaju aerosol u atmosferu samo da bi liberalima pokazali svoj stav. Ljudi bi se pitali: „Da li znamo da ozonski omotač uopšte postoji? Možda je Džordž Soroš napravio rupu u tom sloju.“ Izgubili bismo se. Ne bismo uspeli da postignemo kolektivni fokus.

Gubitak kontrole nad pažnjom

Šon Iling: Drago mi je što ste to spomenuli jer mislim da je na individualnom nivou lakše uočiti gubitak kontrole nad pažnjom, ali mislim da postoji i skrivena politička cena. Ovde govorimo o stvaranju masovnog nejedinstva, a to je za mene samo još jedan način da se stvori masovna saglasnost, ali pasivna saglasnost koja dolazi od stanovništva koje je previše podeljeno i rasejano da bi se mobilisalo i zalagalo za bilo šta. I to je veliki problem.

Johan Hari: Savršeno ste to rekli. Rekao bih da je još gore od toga. Nije da ljudi nisu u stanju da se mobilišu i zalažu za bilo šta. Štaviše, oni su često istinski mobilisani za sulude ciljeve i zablude kao što je bio slučaj sa KAnon teorijama zavere.

Šon Iling: Šta mislite zašto se ovo dešava?

Johan Hari: Zanimljivo je, kada sam počeo da pišem knjigu i rekao ljudima da se radi o pažnji i fokusu, mislili su da pišem o pametnim telefonima. Ono što me je iznenadilo tokom mog istraživanja je da postoje aspekti tehnologije koji su štetni za našu sposobnost koncentracije, ali i nešto što se može popraviti. Ne radi se samo o tehnologiji.

Proveo sam dosta vremena u Silicijumskoj dolini i razgovarao sa vodećim disidentima, ljudima koji su osmislili ključne aspekte sveta u kome sada živimo. I neki aspekti individualne komponente postaju shvaćeni. Važno je reći da velike kompanije žele da ovu debatu svedu na to da li ste za ili protiv tehnologije. Takva formulacija izaziva fatalizam jer niko ne želi da se odrekne tehnologije.

„Poslovni model u srcu priče“

Šon Iling: Dakle, problem nije tehnologija, već poslovni model?

Johan Hari: Poslovni model je u srcu ove priče. Čim otvorite Facebook ili bilo koju sličnu aplikaciju, kompanije počinju da zarađuju na dva načina. Prvi je očigledan jer vidite oglase, a oni zarađuju od reklama.

Drugi način je mnogo važniji. Sve što radite na Facebook-u se skenira i klasifikuje kako bi Facebook napravio vaš profil. Na primer, napisali ste da podržavate Trampa i rekli mami da ste kupili pelene. Facebook-ovi algoritmi vas skeniraju i zaključuju da ste verovatno konzervativni, pričanje o pelenama ukazuje na to da imate bebu, a vaš profil se prodaje oglašivačima. Kao što ljudi u Silicijumskoj dolini kažu, vi niste kupac Fejsbuka, već proizvod koji oni prodaju oglašivačima.

Ceo ovaj poslovni model ima svrhu, svaki put kada uključite Fejsbuk, oni zarađuju, a svaki put kada ga isključite, prihodi nestaju. Sva njihova algoritamska moć, sav inženjerski genije nekih od najpametnijih ljudi na svetu usmeren je na jedan cilj: „Kako da nateramo Šona da što češće digne slušalicu i skroluje što duže.

Šon Iling: U knjizi ističete da nemamo istraživanja koja bi potvrdila da ove promene menjaju sposobnost ljudi da se fokusiraju na duži rok. Moram da vas pitam, koliko je to anegdotsko i spekulativno, a koliko zasnovano na empirijskom pristupu i podacima?

Johan Hari: To je važno pitanje kojim se bavim u knjizi. Mislim da postoje dva načina na koja bismo mogli doći do razumnog zaključka da smo usred krize.

Bilo bi idealno kada bi neko počeo da sprovodi testove vezane za pažnju običnih ljudi pre 200 ili čak 100 godina i nastavio sa ovim testom do danas. To bi bio savršen dokaz. Međutim, takvih podataka nema i iz njih ne možemo izvoditi zaključke.

Ali mislim da postoje razumni načini na koje možemo izvući zaključke iz postojećih podataka. Hajde da odspavamo. Postoji mnogo naučnih dokaza da ako manje spavate, smanjiće se i vaša pažnja. Ako ste budni 19 sati, vaša pažnja je ista kao da ste pijani. Za to postoje dokazi.

Imamo i podatke da spavamo manje nego ranije. Samo 15 odsto Amerikanaca se budi odmorno. Brojke za SAD su zabrinjavajuće. Mislim da oko 37 odsto Amerikanaca spava manje od sedam sati. Razgovarao sam sa doktorima koji su rekli da ako je samo spavanje jedina promena, to bi značajno doprinelo krizi.

Sve ove promene su u interakciji. Ako imate noći u kojima spavate samo šest sati, bićete skloniji besciljnom skrolovanju sledećeg dana, a to vas čini ranjivijim na invazivne tehnologije.

„Postoji izlaz“

Šon Iling: Da se ​​vratim na deo tehnologije, postoji kružnost koja me duboko deprimira. Tehnološka industrija se hrani našim rasejanim stanjem, a to znači da je sadržaj koji proizvode sve više prilagođen rasejanoj populaciji. Što više konzumiramo taj sadržaj, to više privlači pažnju i privlači pažnju, a tako i naši umovi.

Čuo sam da pominjete kanadskog teoretičara medija Marshalla McLuhana. On je skovao frazu „medij je poruka“. Njegova osnovna poenta je da počinjemo da ličimo na dominantna sredstva komunikacije. Učili smo o svetu preko televizije i počeli smo da razmišljamo kao TV jer svet vidimo očima TV-a. Danas učimo o svetu preko Interneta i počinjemo da razmišljamo i komuniciramo kao Internet.

Sve te ljudske aktivnosti koje se odvijaju na tim platformama počinju da liče na Internet. Način na koji se bavimo politikom odražava TV i internet i komercijalne podsticaje koji ih pokreću. Političari se sada takmiče da privuku našu pažnju, a ponašaju se luđe jer to privlači pažnju na tržištu oblikovanom ovim tehnologijama. Sve to izgleda kao začarani krug u kome se vrtimo kao hrčci.

Johan Hari: Ne bih se složio da smo u začaranom krugu jer postoji izlaz. Ovo sam naučio od Jarona Laniera, briljantnog tehnološkog disidenta i tehnologa. Bio je konsultant za mnoge distopijske filmove kao što je Izveštaj o manjinama. Rekao mi je: „Napustio sam taj posao jer bih stvorio ove užasne distopijske tehnologije da upozoravam na budućnost, a onda bi svi ovi ljudi iz industrije to pogledali i pokušali da izmisle nešto slično.“

U tome sam prepoznao korisnu paralelu. Ljudi su svoje kuće farbali olovnom bojom i stavljali olovni benzin u automobile, a poznato je još od starog Rima da izlaganje olovu nije zdravo.

Do 1970-ih postalo je jasno da to nije dobro, što je izazvalo reakcije među običnim građanima. Ako šteti deci, mi to nećemo dozvoliti. Ovde je važno napomenuti da se niko nije odrekao benzina i farbe za kuću, samo su uklonili olovo.

Društvene medije treba rešavati kroz regulaciju. Aza Raskin, koja je bila instrumentalna u izmišljanju interneta, rekla mi je: „Prvi korak ka rešenju je jednostavan, moramo da zabranimo sadašnji poslovni model.“ Profesorka Šošana Zubof genijalno je to nazvala „nadzornim kapitalizmom“.

Moramo reći da je poslovni model čija je premisa da otkrijemo slabosti naše pažnje kako bismo ih iskoristili i prodali najboljem ponuđaču suštinski nemoralan i nehuman, baš kao i olovna boja, i mi to nećemo dozvoliti.

Šon Iling: Čime bismo ga zamenili?

Johan Hari: Sećam se da sam Azi i drugima postavio isto pitanje. Ono što bi se desilo je da bismo pronašli drugi model, a svi smo iskusili kako je kada imate dva različita poslovna modela. Jedan pristup je pretplata i svi znaju kako funkcionišu platforme kao što su Netflik i HBO.

Još jedan model koji svi razumeju je nešto poput kanalizacije. Pre kanalizacije, ulice su bile pune fekalija i imali smo koleru. Svi smo platili izgradnju kanalizacije koju imamo. Ja sam vlasnik kanalizacije u Londonu i Las Vegasu, vi ste vlasnik kanalizacije u gradu u kojem živite. Stoga, kao što posedujemo kanalizacione cevi, mogli bismo da posedujemo i kanale informisanja jer trenutno imamo „upozorenje“ i politički ekvivalent koleri.

Koji god alternativni model da prihvatimo, ključno je razumeti da u tom drugačijem modelu vaša pažnja više nije proizvod koji oni prodaju oglašivačima. Odjednom postajete potrošač.

U tom svetu, Fejsbuk i druge kompanije moraju da se zapitaju šta želite. Želite vašu pažnju? U redu, znači neće dizajnirati aplikaciju koja iskorišćava vašu pažnju, već će vam pomoći da je zadržite. Neophodno je imati pokret da nam vratimo pažnju i fokus, a to zahteva promenu perspektive. Uvek sam sebe krivio za nedostatak pažnje i mislio sam da sam slab, ali moramo da prestanemo sa tim. Ovo nam drugi rade.

Kao da te neko stalno prska svrabom i govori da treba da naučiš da meditiraš da se ne bi toliko češao. Treba da izađemo iz te psihologije i podsetimo se da mi nismo srednjovekovni seljaci koji na dvoru kralja Zakerberga mole koju mrvicu sa njegovog stola, prenosi Index.hr.