Zašto se stalno vraćamo u prošlost i premotavamo minule događaje?

Iz onih koje su smislene i logične, i u kojima možemo da zadovoljimo svoje potrebe, izlazimo ispunjeni zadovoljstvom. Iz njih crpimo novu energiju, inspiraciju, ideje i podstrek da nastavimo dalje. To su situacije u kojima se napajamo elanom i poletom da realizujemo naše sledeće zamisli.

S druge strane, nisu nam nepoznate ni one situacije u kojima ne možemo da zadovoljimo svoje potrebe i koje opisujemo različitim pridevima sa negativnom konotacijom. Iz njih izlazimo nezadovoljni i frustrirani, a često i ljuti, besni, iscrpljeni, tužni i povređeni.

To su situacije u kojima se nije desilo nešto što je trebalo da se desi i po tome smo ih i upamtili. Te situacije su prošle, ali neke od njih za nas nisu završene, kao da su ostale da u nama traju i da se iznova i iznova odigravaju.

Vraćanje u prošlost

Neki od nas se često „vraćaju“ u prošlost tako što se prisećaju različitih događaja i ponovo „prolaze“ kroz njih.

Doživljaj je realan, kao da im se pred očima projektuje film sa jarkim bojama, podeljenim ulogama i jasnim dijalozima.

Znaju se glumci, zna se podela uloga, scenografija je utvrđena, lokacija izabrana, zna se ko kada počinje, šta radi i kada i kako završava.

Ponekad su to delovi filmova, određene scene ili pojedine sekvence koje prizivamo u sećanju.

Jedan od glavnih razloga zbog kojih razmišljamo o prošlosti i premotavamo minule događaje su naša osećanja i potrebe koje su ostale nezadovoljene, a koje su vezane za te događaje.

Nezavršeni poslovi

U teoriji Geštalt terapije, nezavršene situacije nazivaju se „nezavršeni poslovi“ i ti nezavršeni poslovi kontinuirano nam odvlače pažnju, vreme i energiju.

Frederik (Fric) Salomon Perls, jedan od osnivača Geštalt terapije, psihijatar i psihoanalitičar, smatrao je da nas gomilanje nezavršenih poslova blokira i onemogućava naš razvoj.

Naša psihološka dinamika je takva da imamo potrebu za zaokruženim i završenim celinama da bismo mogli nesmetano da nastavimo dalje.

Ta potreba obuhvata sve segmente našeg života, kako ciljeve koje sebi postavljamo, tako i procese kroz koje prolazimo. Zato, kada je neka situacija nezavršena, mi se i dalje njome bavimo.

„Premotavamo“ je u mislima, prepričavamo ili ponavljamo kroz očekivanja i ponašanje sa drugim ljudima, kao da ponavljamo isti snimak neodređeni broj puta.

Ono što je zajedničko snimku i nezavršenoj situaciji je njihova nepromenjivost – radnja se odigrala onako kako se odigrala i neće se promeniti zato što je mi razmatramo iznova i iznova sa željom da se odigra drugačije.

Hronično nezadovoljstvo, osećaj bezidejnosti, odsustvo inicijative, iritabilnost, depresivnost, ljutnja, strepnja i osećaj beznađa česta su posledica nezavršenih poslova.

Nezavršeni poslovi neretko su jedan od uzroka sniženog raspoloženja i energije i ukoliko ne otkrijemo pravi razlog našeg nezadovoljstva, može da nam se dogodi da krenemo da rešavamo nešto, a da ne znamo tačno šta.

Tako na primer, može da se dogodi da izaberemo pasivno ponašanje u cilju da se zaštitimo od neprijatnih osećanja i da vreme provodimo u sanjarenju i maštanju, a da ne preduzmemo konkretnu akciju koja bi vodila ka konkretnim rezultatima.

Ili, možemo da odaberemo da sebi zadajemo različite zadatke ili namećemo određene aktivnosti sa ciljem „da uđemo u formu i da se dovedemo u red“.

S obzirom da su to često zadaci i aktivnosti kojima u suštini ne želimo da se bavimo, efekat ovih izbora je još veća otuđenost od sebe jer prisiljavamo sebe na aktivnosti koje nas istinski ne zanimaju.

Cilj obe „strategije“ je da se bolje osećamo, a zajednička mana to što ne rešavaju problem. One samo olakšavaju trpljenje, a efekti traju onoliko koliko i upražnjavamo izabrani „lek“.

Prema Geštalt terapiji naš razvoj više ometa ono što se nije desilo negoli ono što se desilo, a nezavršeni poslovi predstavljaju veliko opterećenje za svakog od nas. Iz tog razloga privlače našu pažnju i zato je važno da ih završimo, kako bismo mogli da ih ostavimo iza sebe i nesmetano da nastavimo dalje.

Sadašnji trenutak

U Geštalt terapiji, nezavršene situacije razrešavamo u sadašnjem trenutku. U sadašnjem trenutku istražujemo svoja osećanja i potrebe koje su ostale vezane za neke minule događaje koji su u nama ostavili bolan trag. Kako se osećamo, koje su naše potrebe, šta radimo i šta smo spremni da uradimo sada. Na taj način oslobađamo svoju energiju da se bavimo nečim drugim što u ovom trenutku privlači našu pažnju i tako stvaramo prostor za nešto novo.

Geštalt terapija naglašava da jedino vreme koje postoji je sadašnji trenutak.

U bukvalnom smislu reči – upravo ovaj trenutak u kome se sada nalazimo. Svi ostali trenuci ne postoje – prošli su prošli, a budući se još uvek nisu dogodili.

Prošlost i budućnost ne postoje u realnosti, već samo u našim mislima kada razmišljamo o njima, a to je uvek u sadašnjem trenutku.

Sadašnji trenutak je jedino vreme u kojem možemo da preduzimamo konkretne inicijative, da budemo aktivni i da postižemo svoje ciljeve. Zato je od velike važnosti ono što se dešava sada.

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut
www.gestalt.org.rs