Zašto se visoke temperature nazivaju „pasjom vrućinom“

Jedan od svakako najboljih opisa pasje vrućine ili pasjih dana dao je Janko Veselinović u svojoj priči Grad:

„Vrućina i omorina… Nigde cvrkuta, nigde vetrića! Pogde koji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raspučio prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom kao besomučna; konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i repom se brane od silne muve; psi polegali pod streje, zatvorili odi, isplazili jezike, i leno regnu tek onda kad im muva na njusku padne… I živina poskapa. Gusčići polegali po bari, kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teska zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču… I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se njihne… Da bog sačuva!… Sve igra pred odima; i onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja poneki žbunić beo, siv, mrk, golubije boje…“

Obično se misli da je takva, pasja vrućina nazvana tako po psima. Veruje se, da oni tesko podnose žegu, zato što se ne znoje.

I u Veselinovićevom opisu vidimo ih kako su, bežeći od silne jare, „polegli pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike“ pa lenjo dašću. Pa ipak, izraz pasja vrućina nema nikakve veze sa psima. On je nastao davno, u jednoj dalekoj zemlji i civilizaciji – u drevnom Egiptu.

Objašjenje o tome može se naći na raznim mestima, ali je najzanimljivije ono koje daje američki naučnik Robert K. G. Templ u delu „Tajna zvezde Sirijus“ (1976).

Po Templovom tumačenju, izraz pasja vrućina vezan je za pojavu Sirijusa, najsjajnije zvezde na nebu i jedne od nama najbližih zvezda (udaljena je od Zemlie 8,7 svetlosnih godina). Sirijus se nalazi u sazvežđu Velikog psa i veoma se dobro vidi sa južne Zemljine polulopte, pa i iz zemalja oko ekvatora i nešto severnije.

Za Sirijus su znali i stari Grci. Opis te „Pasje zvezde“ sačuvan je u zapisima pesnika Arata iz Solija, koji sazvežđe Velikog psa opisuje ovako: „Vrh njegove (Pasje) strašne gubice obeležen je zvezdom čiji je sjaj najprodorniji i čiji plamen prži, a ljudi je zovu Sirijus“.

Na egipatskom nebu ta se zvezda pojavljuje svake godine u julu, a nestaje iza horizonta tek u aprilu ili maju sledeće godine. Pojavom Sirijusa u tim krajevima nastaju žestoke žege, a pošto se ta zvezda, kako je već rečeno, nalazi u sazvežđu Velikog psa, takve žege su nazivane – pasja vrućina ili pasji dani.

BONUS VIDEO: