Zašto toliko ljudi još uvek veruje u veštice?

„Ja sam moderna veštica, to otvoreno priznajem“, kaže Barbara iz Kelna. U srednjem veku verovatno bi bila spaljena na lomači zbog ovakve izjave.

Čak 40 odsto populacije iz ukupno 95 zemalja uvereno je da veštice postoje, pokazuje globalna studija ekonomiste Borisa Geršmana sa Američkog univerziteta u Vašingtonu. U Tunisu u veštice veruje oko 90 odsto, a u Nemačkoj samo 13 odsto ljudi. Autori navode da među onima koji veruju u veštice, između ostalog, ima i onih koji veruju u urokljive oči i kletve.

Ali Barbara ne želi ni na koga da baca kletve, ističe ona za DW. „Ona klasična slika veštice koja se iskrada noću, leti na metli i baca magične čini na ljude je, naravno, potpuna glupost.“

Žrtveni jarac za svako zlo

No, ljudi koji su živeli između 1500. i 1750. godine tako su zamišljali veštice, posebno žene i njih krivili za razne nesreće. Bolesti, mrtva stoka, loše žetve, poslovni neuspeh – veštice su bile žrtveni jarac, a u nekim zemljama ovo uverenje traje do danas.

„Slične predstave o veštičarenju kao u srednjem veku i danas postoje u drugim delovima sveta kao objašnjenje loših dešavanja“, rekla je za DW etnolog Iris Gareis i dodaje da se i dalje ljudi za koje se veruje da su čarobnjaci ili veštice ubijaju u mnogim delovima sveta.

Ali dok žene optužene za veštičarenje u Tanzaniji ili Gani moraju da traže utočište u takozvanim kampovima za veštice kako bi izbegle smrt, ljudi na severnoj hemisferi se otvoreno izjašnjavaju kao veštice. Među njima je i Džastin (ime je promenjeno).

„Kao dete sam saznao da su veštice zlo biće koje jede dobre stvari, kao što piše na primer u bajci Ivica i Marica. U nekom trenutku sam, međutim, na veštice počeo da gledam kao na mudra bića“. Džastin je samoproklamovani Vikanac. U pitanju je novi religijski pokret čije ime potiče od staroengleske reči „vicca“ koja označava veštice.

U nemačkom jeziku reč veštica je „Hexe“, koja je izvedena iz stare nemačke reči „hagazussa“ i označava biće koje je u stanju da preskoči ogradu ili barijeru. Zato se za veštice smatra da mogu da putuju između svetova i da unesu magiju u život drugih ljudi, kaže Džastin. Pomažu im duhovna bića i magični rituali. Džastinu je u hrišćanstvu nedostajala magija, zato nikad nije mogao da ga prihvati.

Putovanje u drugi svet

Barbara se takođe nije pronašla u crkvi i ističe kako, kao veštica, ona je sledbenik prirodnih religija. Tako Barbara razgovara sa drvećem i svira bubanj kako da bi kontaktirala duhove dok je u transu. To je naučila od šamana. „Univerzum veštica je bogat i šaren. Živite malo ovde, a malo u paralelnom svetu.“

Dok mnoge moderne veštice čitaju karte, Barbara radije koristi tablu sa starim germanskim znakovnim jezikom za proricanje budućnosti. „Zašto da čekam da mi sile sudbine nešto daju?“, pita ona. „Ako postavim pitanje, odgovor će sigurno doći. Ona takođe kod kuće uvek ima tamjan i biljne ekstrakte za borbu protiv bolesti. „Sve to zvuči kao travarenje. Ali tako bi i trebalo da zvuči, jer je to nekada bilo veštičarenje, poznavanje bilja i lečenje ljudi.“

Iz istorijske perspektive, slika veštice kao mudre žene koja ima posebna znanja isceliteljke nije ništa drugo nego kliše, kaže etnolog Iris Gareis. „Žene koje su proganjane kao veštice nisu uvek bile neki ludi travari, već́ uglavnom normalni ljudi. I nisu uvek imale crvenu kosu, kako se to često tvrdi. To je potpuna zabluda i ne pojavljuje se ni u jednom istorijskom dokumentu.“ Međutim, ta slika veštice se ustalila u današnjem društvu i naučni dokazi to ne mogu da promene.

Veštica kao figura feministkinje

Fenomen novih veštica usko je povezan sa ženskim pokretom iz 1970-ih, koji se bori protiv patrijarhata. „U slici veštice su feministkinje, da tako kažem, pronašle inspiraciju“, kaže Garejs. „Naravno, ove feministkinje nisu istorijski proučavale veštice. One su bile samo normalne, intelektualne žene koje su u vešticama videle sliku potlačene žene.“

Osamdesetih godina kultu veštice je dodat duhovni aspekt. Prema rečima etnološkinje, religije prirode privlače posebno stanovnike gradova. „Ono što sam mogla da zaključim je da u vremenima neizvesnosti čovek traži spas u prirodi.“

Kult Vike nastao je u Velikoj Britaniji 1950-ih i tamo je priznat kao religija, kao i u SAD. Džastin je završio svoj ritual inicijacije pre mnogo godina.

Crno-bela magija

„Neki pojam veštice svode na crni šiljasti šešir“, rekao je Džastin. „Ljudi me potcenjuju, jer ne bacam čini i nemam talismane, ali onda – bum – nešto neočekivano i magično dođe od mene“, kaže Džastin i uz namigivanje ističe da je to njegovo veštičarenje. Ni pod kojim uslovima Džastin ne želi nekome da učini bilo šta loše. Ali on je uveren da postoje zle veštice – baš kao i Barbara. „Postoje čarobnjaci koji izgovaraju kletve kojima definitivno mogu nekome da naude.“

Verovanje u veštičarenje je manje rasprostranjeno među ljudima sa dobrim obrazovanjem i ekonomskom sigurnošću, prema objavljenoj studiji sa Američkog univerziteta o verovanjima u veštičarenje. Etnološkinja Iris Garei, pak, nije u potpunosti sigurna u to.

„S obzirom na savremene teorije zavere, koje su se posebno proširile tokom pandemije korone u SAD ili u Nemačkoj, u takve podatke se može sumnjati. Njoj je neshvatljiva činjenica da mnogi obrazovani ljudi veruju da su reptili, odnosno ljudi-gušteri među nama i da kontrolišu šta se dešava u politici i ekonomiji.

Vešičarenje nije igra

Džastin upozorava da ne ulazite u veštičarenje ako niste psihički spremni na to. „Ljudi koji su mentalno nestabilni treba da drže šape dalje od magije i čarobnjaštva. Veštičarenje neće nikome pomoći da svoj život dovede u red. „Ako nisam prizemljen, ne mogu posegnuti za nebom i istražiti nebo.“

Ili, kako je rekao Šekspir: „Postoji više stvari na nebu i na zemlji nego što vaša školska mudrost može da pojmi.“