„Zatvoreni smo u zlatnoj kugli“: Prestonica jedne od najzatvorenijih zemalja na svetu – mermer, bašte i puste ulice

Grad koji je u prošlosti važio za ružnu provinciju se za samo 30 godina pretvorio se u centralnoazijski raj, piše jedan od najčitanijih ruskih portala, Lenta.ru, čiji je reporter proveo nekoliko dana u ovom „izolovanom raju“.

Radoznali turista ne može jednostavno da dođe ovde. Turkmenistan se već 30 godina smatra jednom od najzatvorenijih država na svetu. Novinar portala Lenta.ru uspeo je da poseti Ašhabat i sazna zašto je gotovo nemoguće sresti njegove stanovnike u gradu, zbog čega su vlasti obavezale ljude da apsolutno sve automobile farbaju u belo i koju su cenu meštani morali da plate za luksuz kakav u drugim gradovima ne postoji?

Predsednikova omiljena boja

Čak i dok avion sleće u Ašhabad, blistavi sjaj belih krovova prestoničkih zgrada upada u oči. Iskričav svetlima i mermerom, međunarodni aerodrom podseća na sokola koji lebdi sa visine. Sve na samom aerodromu sija zlatom i hromom, a dekor izgleda čak previše bujno. Mladići i devojke u narodnim nošnjama pevaju pesme sa velikih ekrana. Okolo je puno ljudi u zelenim uniformama, veoma sličnim onima koje su nosili pripadnici KGB-a tokom Sovjetskog saveza. Sa obezbeđenjem, sve je veoma ozbiljno – kamera je vidno više nego na moskovskom Šeremetjevu, svi putnici koji stižu prolaze ekspresno testiranje na COVID-19, uprkos činjenici da nijedan slučaj zaraze nije zvanično registrovan u zemlji, piše Mihail Kirilov, reporter ruske Lente.

Čak i na parkingu blizu aerodroma primećuje se čudan detalj – apsolutno svi automobili su beli, a sve zgrade okolo šljašte. Ovde se očigledno ne štedi struja.

„Bela je omiljena boja bivšeg predsednika Gurbangulija Berdimuhamedova. Pre nekoliko godina, saobraćajni policajci su tajno naredili svim vozačima da prefarbaju automobile pod pretnjom konfiskacije. U isto vreme, nigde nećete moći da nađete zvaničnu naredbu o ovom pitanju“, šapuće kolega koji ponekad posećuje Ašhabad.

Put od aerodroma do ultramodernog hotela „Arčabil” sa pet zvezdica traje oko 20 minuta. Svi strani novinari su ovde smešteni pre Kaspijskog samita. Duž autoputeva nalaze se kompleksi za zaustavljanje, od kojih svaki obavezno ima TV-plazmu i klima uređaj, snežno bele neboderi, zelene bašte i pozlaćeni spomenici.

Jedan od njih je 20-metarski spomenik „Arkadag“ – doživotna statua Berdimuhamedova starijeg, postavljena na aveniji Bagtiarlik. Veličanstveni konjanik sa rukom podignutom ka nebu juri na ahaltekinskom konju, iznad njega leprša golub mira. Spomenik je prekriven listom zlata od 24 karata. Uručen je kao poklon šefu države „u ime građana i vlade” 2015. godine. Prihvatajući to, turkmeistanskii lider je, bez preterane skromnosti, primetio da ne može da odbije, jer su „želje i težnje naroda svetinja“.

Ipak, na ovoj veličanstvenoj slici jedna stvar je pomalo bizarna – cvetni parkovi, široke avenije i gradski trgovi su apsolutno prazni. Na ulicama nema žive duše, osim retkih policajaca i komunalaca. Na pitanje zašto, pratioci iz Ministarstva spoljnih poslova skromno odgovaraju: „Svi su na poslu“.

„Čim ode službenik državne bezbednosti…“

Hotel dočekuje goste sa upaljenim zlatnim reflektorima i svetlucavim providnim staklom. „Samo“ 100 dolara za luksuznu individualnu all inclusive sobu. Sve je kao u najskupljim hotelima u UAE ili Kataru: ogroman bazen, saloni za masažu, dva VIP restorana, sauna i noćni bar sa pogledom na prestonicu. Džinovski portret aktuelnog predsednika Serdara Berdimuhamedova uzdiže se iznad administrativnog stola.

Odlučivši da pojedemo i probamo lokalna pića, biramo bar. Nalazi se pod samim krovom hotela, odavde se pruža panorama grada i pustinjskih planinskih lanaca. Odmah iza njih je granica sa Iranom, udaljena svega 25-30 kilometara. Sve cene su navedene u nacionalnoj valuti – manatima. Njegov zvanični kurs je 3,5 za jedan dolar. Nije se promenio mnogo godina, ali postoji i pravo tržište po kome dobijate oko 20 manata za dolar. Osoblje sa osmehom nudi korišćenje službenog kursa, po kome za jednu večeru, možete ostaviti bogatstvo. U najskupljim restoranima u Moskvi ne možete naći takve cene.

Hteli smo da krenemo, kada nas iznenada šanker zaustavlja. „Čim ode službenik državne bezbednosti u civilu, računaćemo po tržištu“, kaže on. „Ovde nije baš strogo, ali je bolje biti oprezan.“ Zaista, u hotelu je lako primetiti muškarce koji sede sami, ne previše slični gostima. Njihova karakteristika su savršeno ispeglane bele košulje. Ponekad sede u blizini gostiju, pokušavajući da ne privuku pažnju. Oni odlično znaju ruski i pokazuju maksimalnu ljubaznost.

Hrana u baru je jednostavna, ali ukusna. Slab alkohol, uprkos preovlađujućem broju muslimana u zemlji, slobodno se prodaje u Ašhabadu. I uopšte, Turkmenistan odaje utisak poprilično sekularne države.

Hotel ima brzi wi-fi, ali većina popularnih sajtova je blokirana. Tviter, Jutjub, VKontakte, Instagram i Fejsbuk ne mogu da se otvore. Međutim, ovaj problem se lako rešava pomoću VPN-a.

U Turkmenistanu postoji i sedam nacionalnih TV kanala. Na jednom od njih je muzika, na nekoliko vesti. Noću, većina emituje samo animirane skrinsejvere. Ruski i zapadni kanali dostupni su preko satelitskih antena.

A pogled na Ašhabat noću je fascinantan: zelene bašte, čiste fontane i mermerne palate usred pustinje. Džinovski logotipi međunarodnih giganata blistaju iznad neonskih nebodera: Tojota, KIA, Samsung, Bouigues, Monument Oil. Ovde je sve najveće, najviše, najskuplje.

Svetlucava staza vodi do najviše planine u okolini, tu je velika osmatračnica i žičara. Iza prozora još nema ni jedne duše. Čak i automobili potpuno prestaju da voze posle ponoći. Magla se sve više spušta na grad, zavijajući belo u crno.

Sumnjici „belokošuljaši“ na „ruskoj čaršiji“.

Ujutru odlučujem da prošetam gradom. To nije tako lako učiniti, temperatura vazduha dostiže plus 45 stepeni do 10 ujutru. Na nebu nema ni oblaka, a pod dnevnim suncem grad poprima svoj pravi oblik. Osim palata i vladinih zgrada, vide se gotovo identične bele višespratnice do horizonta. Na vrućini, mermerne ploče postaju sive i daju prljavu pepeljastu nijansu, prenosi svoje utiske Kirilov.

Uzimam taksi i odlazim na pijacu Gulistan, ili, kako je meštani zovu, na „rusku čaršiju“. Vozimo se širokim avenijama pored vladinih zgrada, univerziteta, hotela i supermarketa. Trotoari su i dalje skoro prazni. Retke pešake vozači bukvalno ignorišu, uprkos crvenom svetlu i prelazima.

U blizini zgrade Međunarodnog univerziteta za naftu i gas okupila se grupa devojaka u istim jarko crvenim haljinama do poda. Vozač objašnjava da su to uniforme studenata. Slične, samo zelene boje, nose učenice. U blizini stoji grupa mladića u crnim jaknama. Zastajemo da započnemo razgovor, ali kada pokušate da uključite kameru, momci se razilaze.

Na čaršiji je primetno više ljudi, ali i dalje ih nema ni stotinu. Devojke u tradicionalnoj odeći skrivaju lica pod kišobranima, muškarci u hladu pijuckaju limunadu.

Autor dalje prepričava kako su ga na pijaci dočekali ljudi u belim košuljama koji su ga tokom obilaska pratili „u stopu“.

Asortiman na pijaci je raznovrstan i prilično dobar: sveže povrće i voće, planinsko bilje i med, slatkiši, mleko, meso, gazirana pića, pa čak i lokalni energetski napici. Polako prolazim pored tezgi sa tikvicama. Iznenada im u susret istrčavaju dva mladića i počnu glasno da viču na lošem ruskom: „Zdravo, dragi gost! U sekundi, jedan od njih bez pitanja me uhvati za ruke, obriše ih alkoholnom maramicom i pruži mi ogroman komad sveže dinje. „Probajte, nećete se pokajati!“ U blizini primećujem pogled dežurnog „belokošuljaša”. Uz blagi osmeh, poslušno probam poslasticu. Zaista ukusno.

„Govori tiše“

Bazar uopšte ne prima dolare, ali pokušaji razmene valute nisu uzaludni. Prodavac bilja i bobičastog voća, stariji čovek koji se predstavlja kao Davut sa crnom kapom, šapatom nudi da prošeta ispred pijace i kupi manate po tržišnoj ceni, uz, kako navodi autor, opaske da je im je „pod SSSR bilo bolje“.

– Ulazimo u prodavnicu duvana, Davut polako nekoliko minuta razgovara sa vlasnikom po imenu Serdar. Nakon toga, vlasnik me zove na šalter i traži od mene da razgovaram tiho: „Kupiću svu valutu koju imate, ili bar nekoliko stotina. Nisam spreman da prodam toliko, nudim nekoliko desetina, ali on rado pristaje na ovo.“

Lokalni stanovnici počinju priču o životu Ašhabada. U sovjetsko vreme glavni grad Turkmenistana bio je prekriven gustim zelenilom, ali nakon dolaska na vlast prvog predsednika Nijazova većina drveća je posečena do korena. Ostali su samo u baštama i parkovima koji se nalaze u centralnom delu grada. Zbog toga je područje počelo da pusti, postalo je nepodnošljivo vruće i suvo.

Prema kazivačima, prljavo je, sivo i dosadno. „A kako stoje stvari u Rusiji sa koronavirusom? Ima li još mrtvih i pretrpanih bolnica?“ pita Davut. „Iako zvanično nema bolesnih, situacija je teška. Ljudi imaju visoku temperaturu i kašalj, mnogi su odvedeni iz Ašhabada na lečenje. Ali sada je lakše, pre otprilike godinu dana bilo je potpuno zastrašujuće “, nastavlja on ne čekajući moj odgovor.

I zaista ne postoji jasan sistem zakona. Mnoge norme su regulisane iza kulisa. Iako je indoktrinacija omekšala od smrti Nijazova, koji je mesece i dane u nedelji nazvao po sebi, ona je zadržala atribute kulta ličnosti i mitologiju „ostrva sreće i blagostanja“ usred „teškog spoljašnjeg sveta.“

Zbog pandemije, nezaposlenost i siromaštvo su preplavili zemlju, a prihodi stanovništva su naglo pali. Značajan deo građana ne može sebi da priušti ni povrće. Meštani pak pričaju da kriminala i droge skoro da i nema. Komunalne usluge ne koštaju gotovo ništa, samo nekoliko dolara mesečno. Cena benzina je otprilike ista kao i voda. Država troši mnogo novca na socijalnu sferu.

„Poslednjih godina je bilo poboljšanja, ali nam je i dalje teško. I dalje živimo iza gvozdene zavese, siromašni, ali prijateljski raspoloženi“, kažu.

Napuštajući čaršiju, srećem kolege sa jednog od ruskih TV kanala. Pokušavaju da snime intervju sa barem jednim prolaznikom ispod kamere – bezuspešno. Meštani beže od nje, samo iz daleka vide. Ali nestali su i posmatrači u belom.

„Grad napravljen za lepotu“

Posle pola sata pokušaja da nađemo bar nekog, prilazi nam starija gospođa, nije baš slična ostalim meštanima. Crte lica ukazuju i na turkmenske i ruske korene. Ona se predstavlja kao Aiša i kaže da bi i sama volela da razgovara sa novinarima.

„Rođena sam i odrasla u Ašhabadu, ali mnogi moji rođaci žive u Moskvi. Pre nekoliko godina sam dobila dozvolu da se preselim u inostranstvo. Mnogi žele da odu… Uspela sam da prodam stan i otišla iz zemlje, ali sam se ubrzo vratila zbog okolnosti na koje nisam mogla da utičem“, kaže ona.

Žena izgleda veoma inteligentno, govori iznenađujuće jasno ruski, akcenat se uopšte ne čuje. Kaže da je u prošlosti podučavala decu. A sada je prinuđena da iznajmi kolibu van grada, pošto je ostala bez posla.

„Činjenica je da ne mogu da se vratim u Moskvu. Formalno, dozvola postoji, ali nemam dovoljno novca za kartu i mito pravim ljudima. Nemam posao, kao mnogi ovde. Već godinu dana bezuspešno pokušavam da se negde zaposlim. Živim bukvalno usred smeća, ogromni psi lutaju okolo. Nemam dovoljno ni za hranu. I ima mnogo sličnih meni“, nastavlja Ajša.

Pitam kako se njene reči spajaju sa neverovatnim bogatstvom Ašhabada – zlatnim spomenicima i svetlucavim neboderima? U najmanju ruku, zašto se o tome ne priča? Na licu žene pojavljuje se osmeh.

„Mladi ste, niste zatekli SSSR sedamdesetih, ali u pogledu slobode, malo se ovde promenilo. Grad više liči na neku vrstu Dubaija, drugim rečima, na „zlatnu kuglu”. Ali ovde ljudi ne žive, većina zgrada u centru je prazna. Velika većina ih jednostavno ne može priuštiti. Napravljen za lepotu.“

Letimo za Rusiju baš večeras. Put nazad kroz beli niz više ne izgleda tako zabavan. Razmišljam zašto je bizarna mešavina istočnjačkih tradicija, najgore sovjetske prakse i državnog pacifizma nastala baš ovde, u ogromnim prostranstvima pustinje Karakum?

Činjenica je da stanovnici Turkmenistana sebe nazivaju „nacijom plemena“. Još uvek postoji jaka podela na male etničke grupe u zemlji: jomude, ersare… A postsovjetski diktatori su bili prvi koji su zapravo počeli da ujedinjuju ove ljude u jedinstven narod. Ipak, bizarna autoritarna ideologija zasnovana na izolacionizmu, iako donosi patnju stotinama hiljada stanovnika, na neki način štiti zemlju od uticaja radikalnog islama.