16 saveta za roditelje: Depresija kod dece i adolescenata može se manifestovati drugačije nego kod odraslih

I zbog toga se, kako kaže psihijatar Mojca Zvezdana Dernovšek, često zanemaruje kod dece i adolescenata. Istovremeno, deca ne znaju odgovarajuće reči da opišu svoja osećanja. Sličnog mišljenja je i klinički psiholog i bihejvioralno-kognitivni psihoterapeut Simona Sanda, koja radi u Centru za mentalno zdravlje dece i adolescenata Doma zdravlja Celje.

„Depresija se kod dece manifestuje malo drugačije nego kod odraslih. Često govorimo o tome. Naziva se maskirana ili skrivena depresija, jer se manifestuje u znacima koji nisu tipični za depresiju kod odraslih. Slika depresije u detinjstvu zavisi od uzrasta deteta i razvojnog perioda u kome se nalazi. Zato što se karakteristike ponašanja deteta menjaju između U različitim razvojnim periodima, često je teško razlikovati depresiju od samo prolaznih kriza“, navodi Sanda za Televiziju Slovenija.

Samoubistva drugi najčešći uzrok smrti među mladima

Kod dece i adolescenata, na primer, prepoznatljivi simptomi depresije su češće razdražljivost, dosada, apatija, previše sna nego loše raspoloženje, navodi se u priručniku Alat za depresiju.

Ako se depresija kod dece i adolescenata ne leči, može postati hronična i može dovesti do poremećaja u ishrani, rizičnog ponašanja, akademskog neuspeha i samoubilačkih misli.

Kako navodi Unicef, zabrinjavajuća je statistika samoubistava među mladima. Samoubistva su drugi najčešći uzrok smrti među mladima u Evropi, više života mladih između 15 i 19 godina izgubi se samo u saobraćajnim nesrećama.

Klinički psiholog Simona Sanda dodaje da samoubilačke misli i samopovređivanje mogu početi da se javljaju pre adolescencije.

„Tokom predadolescentnog perioda dete može da počne da izražava želju za umiranjem. U tom periodu su moguće misli o samoubistvu i samopovređivanju, ali su u poslednje vreme sve učestalije. Apatija, gubitak radosti i volje za aktivnostima. koji su mu ranije bili slični i smanjena sposobnost doživljavanja zadovoljstva. Mlađi adolescenti mogu pokazati više zavisnosti od roditelja nego što je tipično za ovaj period“, navodi ona za Televiziju Slovenija.

Simptomi depresije kod dece i adolescenata

Znaci i simptomi depresije kod dece i adolescenata uključuju promene u emocijama, ponašanju, misaonim procesima, kao i na fizičkom nivou.

„Roditelji najbrže primećuju promene koje se manifestuju u razdražljivosti, protivljenju i društvenom izbegavanju. Primećuju i poremećaje spavanja i ishrane“, objašnjava Sanda.

Tokom predškolskog perioda, kako dodaje, moramo obratiti pažnju da li je dete apatično, da li odbija hranu, razdražljivo je, tužno, preterano plače i prečesto pribegava samoumirujućim navikama.

„Istovremeno, ne pokazuje interesovanje za igru, ali ne pokazuje interesovanje za igru. nije radoznao i povlači se od vršnjaka i aktivnosti kojima se radovao. Može da reaguje na promene preterano uzbuđeno ili ravnodušno. Ne napreduje fizički, može da zaostane u rastu“, kaže Sanda.

Takvi znaci i simptomi takođe mogu biti rezultat zanemarivanja ili nasilja deteta, emocionalno i razvojno nestimulativnog okruženja ili hronične bolesti.

Kada je u pitanju školsi period depresivni poremećaj se može manifestovati neotkrivenim psihosomatskim problemima (na primer, glavobolja, bol u stomaku) ili povlačenjem u bolest.

Depresija, kako kaže, može imati značajan uticaj na školski uspeh deteta, ali može biti i rezultat problema u učenju koji nisu prepoznati ili je maltretirano.

„Dete razvija poremećaj pažnje, može izgubiti interesovanje za različite aktivnosti Izbegava druženje i gubi kontakt sa prijateljima. Razdražljivije je, ljutito, osetljivije i tužno. Odbija da ide u školu (koja može napredovati do školske fobije) može se javiti prekomerna zavisnost od roditelja. Dosada, dosada i razdražljivost su posebno izraženi kod dečaka.Česti su izlivi jakih emocija koje roditelji i nastavnici shvataju kao poremećaj ponašanja a ne kao ozbiljno upozorenje. Svi ovi maskirani znaci samo pogoršavaju depresivno stanje i utiču na razvoj negativne slike o sebi. Dete postaje ubeđeno da je loše i nevoljeno“, objašnjava Sanda.

U adolescenciji je klinička slika sličnija kliničkoj slici kod odraslih, kaže Simona Sanda i dodaje da je u ovom periodu teško odvojiti simptome depresije od promena karakterističnih za odrastanje.

Ona ističe da depresivnom adolescentu nedostaje energije i volje, i da se oseća dosadno. Stvari ga ne zanimaju i ne raduju kao ranije, pa odustaje od aktivnosti koje su mu pričinjavale zadovoljstvo. Mogu se javiti problemi sa spavanjem (rano buđenje ili uspavljivanje) i ishranom (prekomerna glad sa povećanjem telesne težine ili nedostatak apetita sa gubitkom težine).

„Depresivni adolescent se preterano angažuje u negativnom razmišljanju o sopstvenom neuspehu, neprivlačnosti, neprihvatljivosti, nedostojnosti i nepopularnosti među vršnjacima. Mogu se javiti i neuspeh u učenju i somatski problemi, za koje se ne može otkriti organska pozadina. Zloupotreba psihoaktivnih supstanci i rizični oblici ponašanja česti su u adolescenciji, a devojčicama su potrebni i analgetici i anksiolitici. Moramo biti oprezni ako se na pozadini anksioznosti pojavi depresivno raspoloženje, posebno kod devojčica. Moramo da razmišljamo i o samoubistvu i samopovređivanju, verovatnoća za to se mora pažljivo proceniti“, kaže Sanda.

Kako smanjiti ririk od razvoja depresije kod dece i adolescenata

1. Uključenost u život deteta

Roditelji koji su uključeni u život svog deteta ili adolescenata verovatno će brže primetiti promene u njihovom ponašanju i raspoloženju koje ukazuju na depresiju ili anksiozne poremećaje.

2. Izrazi naklonosti i vreme za razgovor

Deci i adolescentima treba pokazivati naklonost, uključujući zagrljaje i reči poput „Volim te“. Roditelji treba pažljivo da slušaju svoje dete i da mu dozvole da se izrazi. Tinejdžer treba da zna da im se u svakom trenutku može obratiti i razgovarati sa njima čak i o najosetljivijim temama.

3. Izbegavanje preterane kontrole i podsticanje nezavisnosti

Važno je da roditelji ne budu preterano zaštitnički nastrojeni prema detetu i da mu omoguće da postepeno razvija samostalnost, ali i odgovornost u obavljanju svakodnevnih zadataka. Trebalo bi da ga ohrabruju, ali ne i da ga teraju na nove izazove. Sa tinejdžerom treba da nađu ravnotežu između pažnje koju mu poklanjaju i slobode i prava na privatnost koju mu pružaju.

4. Negovanje odnosa podrške

Roditelji treba da podstiču dete i adolescenta da razviju odnose podrške, kao što su sa rođacima, prijateljima i drugim odraslim osobama, što će ojačati socijalne veštine.

5. Utvrđivanje porodičnih pravila

Roditelji treba da utvrde jasna pravila ponašanja u porodici i posledice kršenja ovih pravila. Važno je da oba roditelja daju dosledne poruke o porodičnim pravilima i da ih se i sami pridržavaju.

6. Promovisanje zdravih navika

Roditelji treba da obezbede detetu bezbedno i predvidljivo okruženje. Svojim primerom treba da podstaknu dete ili mladu osobu da usvoji zdrave navike u ishrani, vežbanju, spavanju i korišćenju paravana.

7. Smanjenje broja konflikata u domaćem okruženju

Roditelji treba da se trude da sukobe sa tinejdžerom svedu na minimum. Oni treba da procene kada su njihova bezbednost i dobrobit u pitanju, kada je sukob neizbežan i kada mogu da ignorišu nesuglasice.

8. Izbegavanje negativnih reakcija na ponašanje deteta

Potcenjivanje, ismevanje i sramota su štetni načini rešavanja problema u ponašanju dece i adolescenata. Umesto da kritikuju ličnost deteta („Stvarno si lenj.“), roditelji treba da kritikuju njegovo ponašanje i upućuju ga uputstvima („Tvoja soba je u neredu. Skloni igračke pre nego što izađeš.“).

9. Smanjenje broja sukoba sa partnerom

Kada se otac i majka stalno ponižavaju, sramote ili kritikuju, to je i oblik emocionalnog nasilja nad decom. Roditelji koji su međusobno sukobljeni ne treba da traže od deteta da bira na čijoj je strani. S druge strane, efikasno rešavanje sukoba je način da dete nauči da su sukobi ponekad neizbežni, ali da se mogu uspešno rešiti.

10. Konstruktivno rešavanje sukoba

Roditelji treba da rešavaju konflikte mirnim putem i kompromisima. U sukobima, svaki član treba da ima priliku da govori. Oni treba da objasne tinejdžeru razliku između asertivnosti i agresivnosti. Asertivnost znači da se osoba zalaže za svoja prava i izražava svoje misli, osećanja i uverenja na način koji ne ugrožava prava drugih. Njegova kritika je konstruktivna za razliku od kritike agresivnog čoveka, koja je vređanje i omalovažavanje.

11. Pomozite da imenujete emocije

Mlađa deca obično nemaju razvijen rečnik da pravilno imenuju emocije, pa bi roditelji u razgovoru sa njima trebalo da imenuju različita emocionalna stanja. Pitajte dete kako se oseća i ne umanjujte njegove emocionalne reakcije frazama kao što su „plačeš kao beba“.

12. Pomozite u razvijanju optimističkog pogleda na svet

Roditelji treba da nauče dete kako misli utiču na osećanja i ponašanje i kako da negativne misli zamene realnijim. Umesto „ne mogu“, „neću uspeti“, dete treba da koristi samorazgovor u smislu: „Inače je teško, ali mogu da prebrodim“.

13. Podrška u postavljanju i postizanju ciljeva

Roditelji treba da podstiču dete ili tinejdžera da postavljaju realne ciljeve i da ih slede. Oni treba da pokažu svojim primerom kako da se nose sa zadacima koje treba obaviti, čak i ako su neprijatni i dosadni. Važno je pohvaliti dete za trud, a ne samo za postignuće. Njihova očekivanja od deteta moraju biti u skladu sa njegovim osobinama ličnosti, sklonostima i sposobnostima.

14. Pomoć pri rešavanju problema

Roditelji treba da nauče dete da rešava probleme tako što će veliki problem podeliti na nekoliko manjih. Ne bi trebalo da rešavaju probleme umesto njega. Kada detetu nedostaje hrabrosti, podsetite ga na njegove prošle uspehe. Neka ga hvale kad uspe da savlada prepreku; ali ako to ne učini, treba ga naučiti da na neuspeh gleda kao na iskustvo učenja.

Ako dete ima problema ili je maltretirano u školi, treba ga naučiti strategijama da se nosi sa tim. Trebalo bi da sarađuju sa detetom i školom u suprotstavljanju takvom ponašanju i ne bi trebalo da umanjuju problem.

15. Podrška detetu kada je zabrinuto zbog nečega

Roditelji treba da budu dostupni detetu kada se nosi sa teškim situacijama ili kada je uznemireno. Ako nisu sigurni kako da razgovaraju sa detetom u nevolji, neka znaju da su primetili njihovu tugu, bes, depresiju i da žele da mu pomognu. U razgovoru treba da budu prihvatajući, neosuđujući i ne treba da reaguju preterano emotivno na ono što je rečeno.

16. Pomoći detetu da se nosi sa anksioznošću

Roditelji treba da kažu detetu da je anksioznost korisna emocija jer nas štiti od opasnosti i podstiče na akciju. Postaje problem kada je preozbiljan, kada traje dugo i utiče na rad u školi i život uopšte. Ako je dete uznemireno, roditelji treba da ga nauče kako da se smiri (na primer, duboko disanje, brojanje, vizuelizacija prijatnog i bezbednog mesta), i da mu daju dovoljno vremena za odmor i opuštanje.

Tinejdžera treba podsticati da se nosi sa situacijama koje izazivaju anksioznost, jer je to jedan od najefikasnijih načina da se nosi sa preteranom anksioznošću.

Izvor: rtvslo.si