INTERVJU Aleksandar Stevanović, „Najveći gubitnik“: Voleo bih da me za dve, tri godine pitaju da li sam zadovoljan ovim rezultatom

Sa čime se sve Aca suočavao po izlasku iz kuće, sa kim od bivših ukućana sad trenira, kako pronalazi motivaciju da nastavi sa gubljenjem kilograma, ali i koje grešno zadovoljstvo i sad povremeno sebi dozvoli, govorio je za Danas.

Kako se nosiš sa publicitetom koji si stekao učešćem u šouu Najveći gubitnik?

Lepo je. Najviše prija kad deca hoće da se slikaju, ma bilo šta da urade, samo da kažu nešto. Skoro sam naleteo na devojčicu koja se posramila kad me prepoznala. Ljudi se ne libe da priđu, ali ima i momenata kad se zbune, pa razmišljaju šta da urade.

Kako si se navikao na javni nastup, ali i na prisustvo kamera dok si bio u kući sa ostalim takmičarima?

To je došlo nekako prirodno. Budi ono što jesi i takav kakav jesi, tako me je savetovao brat koji je imao iskustvo iz Survivora. Inače sam opušten i nasmejan, nemam problem da komuniciram s ljudima, ne glumim, i zato sam lagano to prebrodio.

Neki gledaoci su stekli utisak da su stvari krenule dobro po tebe da se odvijaju u kući po Maršinom izlasku, a da si pre toga bio pod velikim pritiskom? Kako objašnjavaš i kako sad gledaš na te trenutke?

Odnos s Maršom nije bio uzrok takvog mog raspoloženja. Jednostavno, meni je svega bilo preko glave. U tom trenutku sam proveo više od 50 dana u kući. To je bio psihološki udar na mozak, jer sam zatvoren i ne mogu nigde da izađem. Pritom, dosta povreda sam imao, još uvek nisam zalečio nogu zbog koje sam imao problem. Pukla su mi vlakna u listu. Nijedno nije celo, to sam otkrio po izlasku na dodatnim pregledima. I dalje mi je to problem. Boli me posle svake duže šetnje. Dakle, nije sve baš tako kako se možda učinilo gledaocima. Dosta su mi pomogle reči drugih ukućana, što se videlo pred kamerama, ali i kad su bile ugašene. Imao sam neku odgovornost da uzvratim ljudima za poverenje koje su mi ukazali. Zatim, tu je bila i Stevina karma (bratovljeva prim. aut.), kao da me je on zadržao u nekom trenutku. Šalio sam se i sa trenerima na tu temu. Kao da me neko udario u glavu i rekao “osvesti se, nastavi da guraš i nemoj da odustaješ”.

Pomenuo si psihičke izazove. Šta ti je bilo najteže?

Odvojenost od porodice jer sam tamo shvatio koliko mi zapravo znače. Ta ljubav. To je, mislim, Iva prva primetila, kad je rekla da joj je žao što smo morali da uđemo u šou, da budemo odvojeni, da bismo shvatili koliko nam neki ljudi znače. Uvek sam ja njih voleo, kao i oni mene, ali tek sam tamo shvatio koliko je neverovatna njihova podrška, spremnost da me gurnu još jače, kad znam da mi stoje iza leđa. Kad sam izašao, onda sam osetio to, što me još jače motivisalo.

Da, videli smo koliko je emotivan bio povratak kući.

Tad sam se sudržavao. Čuo sam im glas na stepenicama, dok sam prilazio vratima. Međutim, kako sam ih otvorio, tako sam krenuo da plačem. Pritom, saznao sam da ću postati stric, i jednostavno, emocije su me preplavile. To sam već rekao. Šta je meni bitno? To je ljubav. Prvo što vidim je porodica, pa onda prijatelji i devojka, pa tek onda idem u širi krug. Kad se osvrnem na svu tu podršku, nije postojala šansa da neću dati 100 odsto i da će me ta povreda zaustaviti. Sad imam vremena i mogu da je rešavam. Tad je bilo “ajde, kad sam već izgurao toliko” i kad sam video da mogu da skidam samo sa vežbama za gornji deo tela. Mislim da sam poslednjih sedam dana do finala bukvalno odbrojavao.

Otkud ideja i motivacija da se prijaviš za takmičenje?

Kad je izašla reklama, bio sam na odmoru. Brat je to video, obavestio me i pitao šta mislim o tome da se prijavim. On je smatrao da bolje polazne tačke nema, uprkos svim uslovima kod kuće. Kad si zatvoren i kad nemaš opciju da npr. pojedeš čokoladicu ili da te bilo šta sputava, onda samo možeš da ideš napred i da skidaš kilograme. Što da ne, pomislio sam kad sam se vratio. Doveo sam sebe dokle sam doveo, biće dobra stvar, poguraće me, gubiću kilograme, tako sam razmišljao. Složili su se i tata i mama i brat da probam, iako su donekle mislili da sam mogao to i kod kuće. Na kraju sam sam prelomio i prijavio se.

Da li si zadržao kontakt posle šoua sa nekim od takmičara? Sa kim se čuješ?

Sa Maršom pre svih, jer smo sad zajedno (smeh). Zatim sa Dacom, Zlatkom, Ogijem, Ivom. Sa njima imam najviše kontakta. Tu je možda i Jelena još, sa Saškom sam se skoro čuo. Sa Dacom i Ogijem treniram u istoj teretani. Sa većinom sam ostao u okej odnosima, ali ima i onih koji ne odgovaraju meni, pa ne znam zašto bismo pokušavali da održimo odnos. U kući se vidi posle 10 dana s kim možeš, a s kim ne.

Kako izgledaju trenini sa Dacom? Sparingujete, gurate jedno drugo kao što ste u Gubitniku ili ne?

Steva je ponudio Daci da je trenira, kad se završilo sve. Privatila je, došla, i sad guramo jedno drugo. Teram je da idemo peške ka teretani (smeh). To sam praktikovao dok sam se spremao za finale. Taman nam je negde usput, pa se onda uglavnom pešice i vratimo. Pokušavam da je animiram. Mislim da to može da joj bude od koristi, kao i meni. Nastavili smo da budemo podrška jedno drugom. Sa Ogijem isto, kad se vidimo, bodrimo se “ajde, možeš, ti to možeš”. Ostali smo u dobrim odnosima.

Koje vežbe su ti predstavljale najveći izazov tokom boravka u kući? Da li ti neka i po izlasku predstavlja problem?

Erbajk “vazdušni bicikl” (eng. airbike prim. aut.) definitivno. Ljudi koji treniraju će znati. Dosta se koristi u krosfitu (crossfit prim. aut.). Jedna od najtežih sprava. I rukama i nogama vozim bicikl. To je sprava koja nekad bude mnogo lagana, a nekad mnogo teška – zavisi koliko se radi. Radio sam to sa Mašom i Stefanom, ali sam sa Stevom digao to na mnogo viši nivo, po izlasku iz kuće. Mislim da sam posle tog erbajka mogao da padnem u nesvest svaki put. To je možda najteže. Uglavnom mi na početku treninga on “zada 350-400 kalorija” da odvozam, što je u zavisnosti od toga kako vozim, nekih 30 minuta neprestano. I ja sam posle toga “gola voda” bukvalno. Takvi su bili treninzi dok sam se spremao za finale. A ovako vežbe ko vežbe nisu mi predstavljale problem, niti su mi bile nepoznate, jer sam se ranije bavio sportom. Glava je najbitnija od svega, za skidanje kilograma, za bilo šta u životu. To smo i u kući naučili. Maša je na jednom treningu nama pokazala šta stvarno možemo. Radili smo ergometar (sprava za veslanje) i ona je meni i Ognjenu tražila da to bude 20 minuta. Nismo gledali ekran, samo smo veslali. Prošlo pet, prošlo 10, već te čitavo telo boli, 20 minuta je prošlo i ustaješ i osećaš da možeš još. Ona nam je rekla da će biti teško od 10. do 15. i stvarno najgore je tih prvih nekoliko minuta. Kad probiješ plato, ide sve lakše i imaš osećaj da možeš ceo dan da veslaš. Ta glava mi je pomogla te poslednje tri nedelje da skidam kilograme, kad sam radio samo vežbe za gornji deo tela. U tom trenutku je samo telo “pamtilo”, budio sam se bez sata u 6 ujutro i odlazio na trening.

Disciplinu koju si stekao unutra, zadržao si i napolju…

Tako je. Nekad mi se i ne trenira, a treniram pet puta nedeljno. Četiri puta moram obavezno, a pet je idealno. I nije baš da imam volju svaki dan. S tim da šetam svaki dan, u pokretu sam, nisam kod kuće konstantno. Ne sećam se kad sam poslednji put igrao igrice otkad sam izašao. Ali lagao bih kad bih rekao da nema poteškoća. Posle skidanja ovolikog broja kilograma za kratak period, telo mi “priča” da je i dalje umorno. Padne mi imunitet, dođe mi da odmorim barem sedam dana, a onda odustanem od te ideje, pojavim se na treningu, samo krenem, i onda shvatim da imam volju, odradim vrhunski trening, možda bolje nego kad imam elana.

Da li u nekim vežbama posebno uživaš?

Ja sam onaj tip koji voli u teretani da digne malo jaču kilažu, nego više ponavljanja. Međutim, svidela mi se ta neka vrsta krosfita koju smo mi u kući radili. Volim mrtvo dizanje, benč pres…

Šta misliš, koje vežbe su bile krucijalne da ostvariš rezultat koji si ostvario? Naravno, ako ne posmatramo ishranu i promenu kompletnog stila života.

Sve. Da smo radili vežbe za pojedinačne delove tela niko od nas ne bi toliko kilograma skinuo. Kružni trening u okviru kojeg radiš grudi, leđa, noge tokom jednog treninga, uz veliki intenzitet, tokom kojeg se telo više znoji i troši više. To nam je baš odgovaralo za sagorevanje kalorija i masti. Pričam o svim učesnicima. Tu se konstantno radi, krug od 8-9 vežbi, pa onda kratka pauza 30 sekundi, da dođeš do daha. Nekad je bilo po 10 takvih krugova.

Kako ti sad izgleda dnevni ritam?

Dan počinje negde oko 8,9 ujutro. Nekad i ja mogu da odspavam duže, u danima kad ne treniram. Sad mnogo više spavam nego ranije, a ja sam se zbog nespavanja i ugojio, naravno i prejedanja. Sad minimum 7,8 sati spavam, kako bih odmorio telo za sve izazove koji me čekaju.

Šta te je još dovelo u situaciju da se toliko ugojiš, osim nespavanja i prejedanja?

Stres. Ljudi su videli da ne skrivam emocije, da dosta utiču na mene. Imao sam posao na kojem sam radio od jutra do mraka, ustajao u 6 ujutro, vraćao se u ponoć. Dešavalo se da ništa nisam jeo. Onda bih naručivao klopu, koja bi stizala oko pola jedan ili dva noću. Onda ne bih mogao da zaspim pre tri, što bi značilo da sam spavao oko tri sata. Osim toga, u tadašnjoj vezi nisam bio srećan toliko, bila je lepa, ali toksična. Loše smo uticali jedno na drugo po pitanju kilaže i mentalno stanja. Dešavalo se da dolazim nervozan s posla, vezivao sam i po tri smene. Radio sam u magacinu, utovar i istovar kamiona, manipulacija teretom. Tad sam se kao super osećao, bio srećan, ali sam samo varao sebe. Sanjao sam posao, nisam mogao da odmorim mozak. Nisam neko ko ostavlja i jedan odsto posla kolegama i onda sam upao u začarani krug. Tri meseca, kad je sezona, više sam viđao ljude s posla nego ukućane. Bio mi je potreban odmor, ali glava ne može da se oporavi za dve nedelje. Kad sam dao otkaz i raskinuo s devojkom, trebalo mi je mesec dana da razbistrim glavu. Jedno vreme sam pokušavao da spremam obroke i da ih nosim, ali se dešavalo da nemam pauzu, pa mi se hrana pokvari i na kraju je bacim. A onda kad nisam nosio hranu i imao pauzu, s kolegama bih obično naručivao picu, palačinku i tako je to bilo. Ali najveći problem je bio što sam uveče nadoknađivao sve, kad bih pojeo tri obroka odjednom – količina hrane koju petoro ljudi može da pojede. Video sam da se gojim, ali nisam mislio da je to toliko. Skinuću, skinuću, skidao sam već, zavaravao sam sebe. I nekako na kraju to nije došlo.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Aleksandar Stevanovic (@aca.stevanovic)

Spomenuo si u kući da si u jednom periodu uspeo da skineš oko 30 kilograma.

Da, pre jedno tri, četiri godine. Držao sam dijetu 16 nedelja pred odmor. Uglavnom, održavao sam nekako kilažu, ali se onda nešto desi. Prvi put sam se ugojio kad tati nije bilo dobro. E, sad sam naučio da se iskontrolišem u trenutku i da ne dozvolim da emocije i ponašanje drugih ljudi utiču na mene. Jednostavno, bilo da je neko srećan ili tužan, mogu da budem tu i da pomognem, kao i uvek što sam bio svima u kući, ali neću dozvoliti da meni to utiče na dan. Nekom se ne trenira, meni se trenira, ja ću da odradim trening za sebe. Posvetio sam se više sebi, pronalazim više vremena za sebe. Pre ulaska u kuću bih otišao na kafu, ispušio nargilu, i to bi trajalo dva, tri sata. A sad je taj period duži i koristim ga za trening.

Nargilu…

Da, biće skoro pola života kako je pušim. (smeh)

A nisi pušač?

Nisam. Ali me na nargilu brat navukao. On je to doneo iz Egipta. Volim da odem s društvom, uglavnom u kafiće gde ima nargile, i kad je svirka nekako mi je lepši osećaj nego da odem na splav. Ajde, kafana je druga priča. Noćni izlasci mi ne prijaju, nisu mi prijali ni kad sam bio mlađi.

Iz ove perspektive, možeš li da kažeš da nikad nećeš prestati da treniraš?

Pa da, to mi je i cilj. Obično me pitaju da li sam zadovoljan ovim što sam napravio. Odgovarao bih da jesam, ali ne potpuno. Voleo bih da me to pitaju za dve, tri godine, kad ja budem održavao kilažu. Tad ću biti u potpunosti zadovoljan. Da pokažem sebi da mogu. Što bih se vraćao na staro. U Americi za 10 sezona, samo jedan čovek je održao kilažu sledećih šest godina. To je nešto što nije dobro ni poučno za druge. Imam neke ciljeve koje bih voleo da ostvarim sledeće godine. Da se spremim za ragbi sezonu sa bratom. Da zaokružim da sam skinuo 100 kilograma, to je kilaža koju bih želeo – 110. Ako postoji mogućnost, čak i da odem u Survivor.

Razmišljao si o tome?

Mislim da bi to bio fenomenalan podstrek za mene, ali i za druge ljude jer bih u godinu i po dana od čoveka koji ima 211 kilograma došao do toga da se takmičim u formatu koji je za fizički izuzetno spremne ljude. To bi bila jedna lepa priča i ujedno motivacija za druge.

U čemu se razlikovao Mašin i Stefanov pristup u treninzima? Voleo bih da mi kažeš nešto što kamera nije uspela da dočara gledaocima.

Maša je uvek bila malo tiša. Stefan je bio taj koji podvikne nekad i koji zna da te pogura na taj način. Opet, oboje su videli šta “radi” kod nas. Svaka im čast. Nekome odgovara da neko viče, drugome ne. Maša je puštala nas više da bodrimo jedni druge, što smo mi radili prvenstveno u plavom timu. Ogiju se pokazalo da je više odgovarao taj momenat kod Maše. A inače je od prvog dana hteo da bude u Mašinom timu, mislim da se najviše razočarao što je morao da ide kod Stefana. Šalu na stranu, i jedno i drugo su bili perfektni, prezadovoljan sam šta sam uradio. Zahvalan sam im do kraja života koliko su mi pomogli. Ja sam do kraja bio s Mašom, rekao sam joj da ću pobediti na kraju i da ću je “skinuti s leđa”, što sam i uspeo.

Videli smo da je Bora u toku šoua imao problem sa povrćem? Da li si ti u kući “bio u svađi” sa nekom od namirnica? I kojom? Da li se situacija u tom pogledu promenila?

Iskreno, i dalje mi nikako ne odgovara tunjevina, riba. Zbog nje sam u kući i povraćao. Ribu kao ribu, bih možda i mogao, a od tunjevina i sardina mi se momentalno javlja nagon za povraćanjem. To smo imali u nekom trenutku i ajde kao jedi, jedi. Na drugom zalogaju sam povratio. Meni to toliko ne odgovara, sva sreća pa sam imao zamenski obrok, kao jaja. Meni je to nešto sa čime sam i pre, i tokom, i posle kuće, ostao na vi, što bi rekao Bora sa povrćem. Imao sam neke stvari za koje nisam verovao da ću moći da jedem, npr. kelj, paradajz, čega nisam ljubitelj, ali sam u kući jeo ko lud. Tikvice npr. Kad spremamo hranu, kad se to sve skupi nekako izgleda super. Spanać, npr. i dalje ne jedem, vučem traumu iz vrtića. To mi toliko smeta. Iznenadio sam sebe. Brat me je tu malo pogurao, rekao mi je da pripremim sebe kao da ništa neću jesti, da će to biti samo treninzi i da budem srećan ako mi daju samo malo hrane. I bukvalno je tako bilo. Neke od recepata koje smo spremali u kući sam počeo da jedem i napolju. Nisam mogao da verujem da od nekih stvari može da se napravi nešto vrhunski.

Na primer?

Nikad nisam bio ljubitelj salate. Da, kao prilog uz neko meso, ali kao obrok nikad. Onda smo dobijali takve obroke, a u kući sam jedva čekao da ih pravim. Tako sam nastavio i po izlasku iz kuće. Moji ne veruju. Neko sam ko obožava meso, mesožder ozbiljan. Njima je to bilo čudno, kad me vide sa salatom u kojoj je 20 grama pršute, a sve ostalo je paradajz, krastavac, kukuruz, ajsberg salata, kupus. Sve to se pomeša sa nekim sosom, sa malo senfa i nekim začinima i to ima fantastičan ukus – stvarno fenomenalno. Jako mi je lep taj spoj, ali da mi je neko rekao da ću da jedem obrok salate, ne bih verovao. Tu gde radim, na Obilićevom vencu, odbijao sam da probam npr. cezar salatu, jer sam mislio da nije moguće najesti se. Međutim, sve se to promenilo po izlasku iz kuće.

Ušao si u šou kao takmičar sa najvećom kilažom. Za očekivati je da ti je u “prošlom životu” i pronalaženje adekvatnog konfekcijskog broja predstavljalo izazov? Gde si se oblačio pre i kakve si sve teškoće imao u tom pogledu? A šta se danas promenilo? Da li je “novi ti” potrčao da kupi neki komad garderobe koji je “stari ti” mogao samo da sanja?

Nisam kupio sebi ništa još, osim prsluka. Krenuo sam da kupim neki duks ili džemper i uzeo sam duks. Inače, ne volim stvari uz telo. Ranije sam nalazio, ima par radnji u Beogradu koje imaju šest i sedam XL i kod njih sam uzimao, to su kvalitetne stvari. Nisu brendirane, ali ozbiljno traju. Znao sam da ću skidati još i premišljao sam se da l da kupujem, jer želim da skinem još tridesetak kilograma i to je velika razlika. Plašim se da bi se desilo isto kao sad, da su mi sve stvari šlampave i velike, iako ja i dalje nosim stvari ko i ranije, u kojima izgledam krupnije nego što jesam realno. Ovo na meni sad su pantalone koje sam nosio u finalu, koje sad meni spadaju. A razlika u kilogramima nije tolika. Obim svega se spustio toliko i ja sad moram da bušim novu rupu na kaišu. Skoro sam trčao za busom i počele da mi padaju pantalone i to nasred autoputa (smeh).

Da li ti neki džank fud (junk food prim. aut.) posebno nedostaje otkad si promenio ishranu? Šta konkretno?

Ne stvarno. Uglavnom moja ishrana je takva da jedem humus. To je nešto što mi se svidelo u kući i što mi sad prija napolju ekstremno. Zatim kiselo mleko, suvo nešto i neki malo zdraviji hleb. To smo imali tamo za doručak. I meso je meni bitno, pirinač sam sad ubacio, našli smo sad ja i Marša neke recepte. Volim da spremam i onda mi ona pošalje te neke zdravije recepte. Jeste da nekih začina kod nas nema ili su preskupi, ali pravim bez njih. Uglavnom piletinu forsiram, ne sećam se da sam pojeo nešto svinjsko u zadnje vreme. Ja sam od onih ljudi koji kažu da dok ne probaju lava za njih je svinja kralj životinja. Jedina stvar koja mi se jede, to je mamina proja. Treba baba da pošalje iz sela kukurzno brašno, pa ću verovatno tražiti mami da napravi proju. Toliko mi se to jede otkad sam izašao, da ne mogu da opišem. Nisam fan ribe. Išao sam i na pecanje, ali ribu ne volim. Ona me nadima, i to se videlo npr. dve nedelje kad sam skinuo 2,4 kilograma i otišao u plus. Te dve nedelje smo jeli ribu. Jednostavno, meni telo je odreagovalo kako je odreagovalo. Kad je post i nešto, meni ta ishrana prosto ne prija. Nekad kad se lepo spremi i stvarno je ukusno, mogu da pojedem, ali to mom telu ne prija. To sam naučio u kući, ali i sa Stevom, po izlasku, da treba da slušam svoje telo.

A kuvana hrana, kako s njom stojiš? Čorbast pasulj, krompir paprikaš?

Ništa od toga. Imali smo mi u kući pasulj, ali bez zaprške. Nema soli, skuva se supa domaća, ali ona ima ukus kao da si u njoj oprao noge. Nema začina itd. Ali, otkad sam izašao nijednom nisam spremao na ulju. Na vodi spremam. Kad bih ti rekao da sam dinstao ćevape, pomislio bi da sam lud.

Slatkiše sigurno ne jedeš?

Ne, nikako. Jedem voće, najviše limun. Pijem dosta limunade, ali volim i da pojedem limun ceo, sa sve korom, kao jabuku. Meni to odgovara. Banane sam izbacio, volim ih, ali ne toliko. Jedva čekam sezonu malina i jagoda. To obožavam. Omiljeno mi je voće. Ali ne jedem više u količinama u kojima sam nekad jeo.

Videli smo da takmičari koji su na startu ispali nisu napravili neki rezultat. Miloš je jednom prilikom govorio o tome koliko mu je značilo što je deo grupe koja ima cilj. Koliko je važna ta podrška grupe? Šta bi bilo da su se Daca i Vladimir zarotirali, da li bi imali isti učinak?

Dragan je imao speciičnu situaciju, njegova noga nije bila zdrava. Morao je da ide to da leči. Vlade mi je žao što nije skinuo. Pričali smo i pre izlaska. Ljudi mnogo osporavaju tu našu odluku da ostane Jelena, a ne Vladimir, a osporavaju i to što je došla do finala. Jelena je možda najveći radnik bila od svih nas tamo. Trenirala je od šest ujutro, od prvog do poslednjeg dana. Tri treninga dnevno, svaki dan, i toliko se borila. Trebalo je i njoj, možda Vladimiru i više, ali on nije odavao utisak da to želi. E sad, druga strana je i to što je Jelena motivisala sve nas. Bilo nam je žao kad joj na vagi ne pokaže mnogo jer smo znali koliko radi. Postojao je tu taj pritisak. Verovatno nije lep osećaj da si među prvim nominovanima. Ja to nisam osetio npr. Jesam joj rekao da neće ići kući jer sam znao šta ljudi misle i da moj glas neće ići njoj. Mislim da je Daca ispala kad i Vladimir, da ništa ne bi uradila. To s njom i sad pričam. Mora neko stalno da joj bude nad glavom. Mi se zezamo i ja joj kažem da moram da joj budem nad glavom i drvim i dosađujem, ali za njeno dobro. Da bih je pogurao. Lako se skrene s puta. Ona je pala psihički malo zato što nije ušla u finale. Peto mesto, na vratima si finala, i to je ta dodatna motivacija. Kome je najpotrebnije da stigne samo do finala to je Daca, to smo pričali još u kući. Pročita mi Marša nekad neke komentare, mislim da ljudi ne shvataju šta znači živeti 24 sata s nekim, 72 dana u kući, s nekim koga ne poznaješ.

S obzirom na to da ne mogu svi da se prijave za Survivor, šta bi poručio ljudima koji su skloni gojenju?

Mislim da prvo moraju da shvate šta njih gura. I da iz toga izvlače energiju. Da li je to porodica, novac. Šta god ih pokreće, meni je to ljubav bila, porodica, devojka, prijatelji. Tako nekoga motiviše novac, uspeh, nekoga ovo, nekoga ono. Uglavnom, iz toga treba da izvlače energiju i mislim da će moći da urade sve. Da nađu nešto što njih motiviše i gura, ako već ne mogu da uđu u šou, prvenstveno moraju sami da shvate da to žele. O meni su mislili ljudi, eto imao je Stevu, svi znaju ko je moj brat, kako izgleda itd. Imao sam uslove da nikad sebi ne dozvolim to, ali jednostavno emocije i neke druge stvari, svako ima svoj život i svoju muku. Kao kad za Stevu pričaju da je njemu super, a ne shvataju da on trenira već 20 godina, da je profesionalni sportista. Nisam video odlučniju i posvećeniju osobu od njega. Preponosan sam na svog brata i bez njega ne bih mogao ovo da uradim, bez toga da znam da je on tu iza mene i da me gurao kao nikad. On me pogleda i ne mora da mi kaže, znam šta hoće. Takve stvari ljudi moraju da shvate sami, da nađu nešto što ih motiviše. Da jednostavno sami odluče, e sad hoću da skinem i nema više onog “krenuću od ponedeljka”, ne. Kreni od danas, eventualno od sutra. To kad kažu, krenuću jedan dan od nedelje, koji dan i koje nedelje vrlo je diskutabilno. Ljudi moraju da odluče sami i da nađu vreme za sebe. Kad sam dao otkaz i mesec dana blejao trebalo mi je vremena da shvatim, da mi treba tih sat vremena da nemam nikog oko sebe, da l to bila kafa, trening, to je neki izduvni ventil. Fizička aktivnost jeste bitna, ali je važnija ishrana. Nekome nije suđeno da trenira u teretani, neko je ne voli, ne može… dovoljna je šetnja. Idi na posao peške, vrati se peške. Deset hiljada koraka je neki minimum koji bi trebalo da pređemo, što nije mnogo. To je otprilike sat i po vremena šetnje, 45 minuta do posla, i još toliko na šetnju sa psom ili detetom i eto ga. Dovoljna fizička aktivnost i da se pazi na ishranu.