Kako se rešiti hroničnog bola u leđima?

Danijel Voldrip je jedne subote, kao i obično vikendom, kosio travu u svom rodnom gradu Bolderu u američkoj državi Kolorado. Sledećeg dana osetio je jak bol u leđima. To je bio početak njegove 18-godišnje borbe s hroničnim bolom i bezbrojnim neuspešnim tretmanima, poput fizioterapije, odlaska kod kiropraktičara, na akupunkturu i masažu.

Svetska zdravstvena organizacija navodi da je bol u donjem delu leđa vodeći uzrok invaliditeta u 160 zemalja sveta. Pritom većina fizioterapeutskih tretmana samo ublažava taj bol, ali ga ne eliminiše. I lekovi protiv bolova pružaju samo privremeno olakšanje.

„Bilo je trenutaka kada sam se osećao kao da sam paralizovan, toliko me je bolelo. A nekada je bilo i podnošljivo. Ali, bol je uvek bio tu. Postao je sastavni deo mog života“, kaže Voldrip za DW.

On danas ima 49 godina, a sa hroničnim bolovima živeo je do pre nekoliko godina. Tada je čuo da se u njegovom gradu organizuje kliničko ispitivanje pod nazivom „Terapija ponovne obrade bola“ (Pain reprocessing therapy, PRT). Ta vrsta inovativnog tretmana ima za cilj da smanji strah pacijenata od određenih pokreta, tako što im se uliva samopouzdanje da ti pokreti neće prouzrokovati bol.

Svaki učesnik u ispitivanju koje je trajalo četiri nedelje imao je jedan razgovor sa lekarom, a zatim osam seansi sa psihoterapeutom. Nakon mesec dana, Voldrip je u potpunosti prestao da oseća bol. „Prošlo je tri, četiri godine otkako sam završio tretman, a ja nisam imao više nijedan problem. Terapija mi je potpuno promenila život“, tvrdi Voldrip.

Šta je zapravo hronični bol?

Bol je poput alarma koji nas upozorava da smo se povredili. Bez obzira na to gde na telu se osoba povredi, osećaj bola formira se u mozgu. Nervi šalju signale mozgu kako bi ga obavestili da se nešto dogodilo, a mozak onda odlučuje da li će proizvesti osećaj bola.

Bol skreće pažnju osobe na potencijalni problem, a smanjuje se onda kada signal upozorenja više nije potreban. To se zove akutni bol i u pitanju je iznenadni osećaj koji se javlja na nešto specifično, poput opekotine, povrede, operacije ili stomatološke intervencije. A bol koji, uprkos tretmanima, traje duže od tri meseca, smatra se hroničnim.

„Važno je što ljudi mogu da osete bol. To je ključno za preživljavanje. Ali, neki ljudi imaju konstantan bol, uprkos terapijama“, kaže dr Dejms Mekoli, psiholog i profesor na Univerzitetu Novog Južnog Velsa.

Kada akutni bol pređe u hronični, u mozgu se dešavaju određene promene. „Nervi se tada pogrešno aktiviraju i govore mozgu da pacijent ima bolove ili da postoji rizik od oštećenja“, objašnjava dr Stiven Fauks, direktor Odeljenja za rehabilitaciju u bolnici Sent Vinsent.

Promenjen odnos mozga prema telu

U studiji iz Kolorada, koja je u januaru ove godine objavljena u časopisu Američkog medicinskog udruženja (JAMA), učestvovao je 151 pacijent s hroničnim bolom u leđima. U skladu s procedurama, postojala je grupa na PRT-terapiji, ali i placebo-grupa, koja je nastavljala da upražnjava standardnu fizioterapiju i prima uobičajene lekove.

„Ono što je posebno upečatljivo u vezi s rezultatima studije jeste to da je dve trećine ljudi u PRT-grupi bilo gotovo bez bolova, dok ih je u placebo-grupi bilo samo 20 odsto“, kaže Joni Ašar, saradnik na studiji i klinički psiholog i neurolog sa Univerziteta Kolorado.

Snimci mozga na magnetnoj rezonanci učesnika pre i posle studije dodatno potvrđuju rezultate. „Na snimcima smo videli da je smanjena aktivnost u brojnim delovima mozga koji su zaduženi za bol, što pokazuje da taj tretman menja mozak i način na koji on doživljava bol“, kaže Ašar za DW.

Jedna druga studija, objavljena u časopisu Američkog medicinskog udruženja u avgustu ove godine, takođe je zabeležila uspeh u lečenju hroničnog bola u leđima. Pristup koji je razvio Džejms Mekoli sa Univerziteta Novi Južni Vels u Australiji, pokazao se uspešnim u poboljšanju komunikacije između mozga i leđa.

U tom istraživanju 276 učesnika podeljeno je u dve grupe. Jedna je imala kurs senzomotoričke obuke od dvanaest nedelja, dok je druga, placebo-grupa, u tom periodu primala lažne tretmane. Oko 20 odsto učesnika iz prve grupe potpuno se oporavilo od hroničnog bola, odnosno svoj bol su ocenili kao „nula“ ili „jedan“ na skali do deset.

Birajte reči – to utiče na oporavak

Obe studije su pokazale da postoji mogućnost da se ljudima osnaži poverenje da se kreću, bez da strahuju da će se povrediti ili da će se njihov bol pogoršati. Pritom se jedan deo terapije odnosi i na upotrebu reči koje povezujemo s hroničnim bolom.

Naime, kada su osamdesetih godina prošlog veka razvijeni visokokvalitetni skeneri, lekari su tada po prvi put jasno mogli da vide kako izgledaju kičme ljudi s bolovima u leđima. Videli su okoštavanje, pršljenove koji su izgledali kao da se raspadaju ili diskove koji su iskočili. „Videli smo sve to i pomislili da smo pronašli razloge zbog kojih ljudi imaju bolove u leđima“, kaže Mekoli.

Tek kasnije su, međutim, lekari shvatili da pacijent može i da ima krivu kičmu, a da nema hronične bolove. Ali, kako kaže Mekoli, tada je već bilo kasno, jer su mnogi, samo zbog dijagnoze „kriva kičma“, pretpostavili da ih boli i onda kada ih ne boli.

To je potvrđeno i u jednoj studiji iz 2019. koja je otkrila da su ljudi osećali veći bol onda kada su korišćene reči koje oni povezuju sa bolom. I tek kada su naučili da koriste neutralne izraze i videli svoju kičmu na snimku, uspeli su da nauče svoj mozak da razmišlja drugačije.