Specijalista imunologije i pedijatrije: Više je neodlučnih nego protivnika vakcinacije dece

Evropske zemlje su imale pravu epidemiju malih boginja u sezoni 2017/18. Srbija je tada bila u crvenoj zoni, sa preko 1.000 potvrđenih slučajeva. Precizni podaci su da je u toku epidemije u Srbiji obolelo 5.318 osoba, kod trećine su bile komplikacije bolesti u vidu pneumonije i encefalitisa, a 15 osoba je umrlo. Kao što znamo, sve se to dešavalo zbog smanjenog obima vakcinacije MMR vakcinom, kada je obuhvat u nekim delovima Srbije u toku 2017. godine bio manji od 30 odsto.

Što se tiče pripadnika antivakcinalnog pokreta, veoma je važno definisati ih i odvojiti od grupe neodlučnih. Pripadnici ovog pokreta imaju tendenciju da se okupljaju u izolovanim zajednicama, fizički ili onlajn i teško je promeniti njihovo mišljenje. Odbijanje vakcinacije ima snažnu političku, kulturološku i emotivnu osnovu za pripadnike ovog pokreta.

Njihove teorije zavere su sledeće: zdrave životne navike imaju bolji protektivni efekat od bolesti nego vakcine; neželjeni efekti vakcine su opasniji nego bolest; vakcine izazivaju bolesti kod inače zdravih ljudi; obavezne vakcine krše građanske slobode ili religijska uverenja i na kraju, u promociji vakcina, lekari su uključeni u zaveru, zajedno sa farmaceutskim kompanijama.

Razlozi da se osobe opredele za antivakcinalni pokret su višestruki. Pre svega, to su nedovoljno znanje i uverenje o koristi vakcinacije. Ove osobe imaju preterano samopouzdanje da mogu da izbegnu bolest. Anksioznost ili nesigurnost u vezi vakcina je često uzrokovana strahom od igala, medicinskih procedura i zabrinutošću od eventualnih štetnih efekata vakcine. Na kraju je nepoverenje u zdravstveni sistem ili šire u državne institucije.

Protiv antivakcinalnog pokreta možemo se boriti tako što ćemo omogućiti pacijentu da oseti da su njegove brige u vezi vakcinacije pažljivo saslušane i poštovane. Svako ulaženje u direktnu raspravu može da izazove otpor i uverenost da ne treba da se vakciniše. Lekari treba da prenesu poruku o vakcinaciji baziranu na naučnoj osnovi, ali jednostavno i razumljivo. Treba organizovati tribine gde će se omogućiti otvoreni dijalog u vezi vakcinacije. Važno je i da se ne povećava stigmatizacija pripadnika antivakcinalnog pokreta.

Sve je više članaka u svetskim časopisima čija je tema neodlučnost u vezi vakcinacije. Neodlučnost, kolebljivost ili nepoverenje je prevod engleske reči hesitancy. Definiše se kao odlaganje ili odbijanje vakcinacije uprkos tome što su vakcine dostupne. Svetska zdravstvena organizacija je 2019. ukazala da je neodlučnost u vezi vakcinacije jedna od deset glavnih opasnosti za zdravlje svetske populacije, gde spadaju klimatske promene, antimikrobna rezistencija i visoko zarazne bolesti kao što su ebola, MERS i korona virus, koji nam se i desio na kraju iste godine.

Prema jednom istraživanju, gde su pratili raspoloženje u odnosu na vakcinaciju na osnovu postova na Tviteru, pokazano je da neodlučnih ima najviše, 41 odsto. Istraživanje se odnosi na kovid vakcinaciju, ali se pretpostavlja da je taj procenat sličan i u odnosu na druge vakcine.

Način da povećamo prihvatanje vakcina jeste putem komunikacija u vezi vakcinacije, u odnosu na individualne karakteristike, stavove o vakcinaciji i socioekonomske uslove. Sledeće je građenje poverenja, tako što će lekar razgovarati o efikasnosti, bezbednosti i mogućim neželjenim reakcijama, kao i o značaju kolektivne odgovornosti. Na kraju, veoma je važno da vakcine budu stalno dostupne i tada neodlučne osobe mogu prihvatiti vakcinaciju kada se obrate lekaru zbog drugog zdravstvenog problema i kada im je potreban samo podsticaj od strane lekara da se vakcinišu.

Slično tome je SZO napravila 3C model u vezi prevazilaženja neodlučnosti u vezi vakcinacije. Prvo je *confidence* – izgradnja poverenja, zatim *convenience* – ukazivanje na pogodnosti i koristi od vakcinacije. Na kraju, treće C je *complacency*, postizanje zadovoljstva i duševnog mira neodlučnih osoba.

Prvi problem svih pedijatara jeste to da im roditelji veruju u vezi lečenja deteta, ali ne uvek i u vezi vakcinacije. Dodatni problemi u radu pedijatra u državnim ustanovama jeste da zbog obima posla, pedijatri nemaju vremena da pričaju o vakcinaciji. Pored toga, pedijatri u domovima zdravlja trpe pritisak od strane gradskih i republičkih institucija da se vakciniše što veći broj dece.

A kako se sprovodi vakcinacija u privatnoj praksi? Odvoji se vreme za vakcinaciju od najmanje 30 minuta, za bebe i više. Posle celokupnog pedijatrijskog pregleda pristupa se vakcinaciji. U izveštaju se navodi ime vakcine, proizvođač, količina date vakcine, broj serije, datum isteka vakcine, mesto i strana primene vakcine i način primene. Na kraju se daje preporuka roditeljima da prijave eventualne neželjene reakcije i napravi se plan vakcinacije.

Možemo da zaključimo da lekari i posebno pedijatri, treba da saslušaju pacijente i roditelje. Treba argumentovano govoriti o prednostima vakcinacije i ukazati na rizike koje donosi odbijanje. Svojim radom treba da utiču na one koji odbijaju ili su neodlučni u vezi vakcinacije i to je trka koja se nastavlja.

*Sa predavanja „Izazovi vakcinacije u privatnoj praksi“, Amicus, Vrdnik, 26-27. mart 2022

Problemi kod privatnika

I pedijatri u privatnoj praksi imaju probleme, koji se pre svega odnose na neprepoznavanje privatne prakse od strane zdravstvenih institucija kao podrške sprovođenju vakcinacije. Pored toga, privatnoj praksi je smanjena mogućnost nabavke vakcina. Imamo i problem vakcinacije dece koja se sprovodi prema inostranim kalendarima vakcinacije i nabavka tih vakcina.