Sremuš – najzdraviji luk

Potiče iz oblasti u umerenoj klimatskoj zoni Evrope, od Velike Britanije do Kavkaza. Širom Srbije se javlja kao autohtona vrsta.

Sremuš raste u vlažnim, senovitim listopadnim šumama, pored šumskih puteva i potoka. Najviše ga ima u bukovim šumama, gde prekriva velike površine. Raste od ravničarskih predela, pa sve do 1900 metara nadmorske visine.

Ima veliku hranljivu vrednost, naročito u prvim mesecima proleća i tada se korist kao salata ili prilog uz razna jela. Međutim, kod sremuša treba veoma voditi računa o samoniklim vrstama koje su slične, a lako mogu sa njim pomešati, a koje su veoma otrovne, neke čak i fatalne. Najčešće, a istovremeno i veoma otrovne vrste sa kojima se sremuš može pomešati su đurđevak i mrazovac.

List sremuša (Alii ursini folium) sadrži etarsko ulje bogato sumpornim jedinjenjima, flavonoide, saponine, polisaharide, soli gvožđa i vitamin C.

Upotreba: Preporučuje se kod kardio-vaskularnih smetnji i kao prevencija. U narodnoj medicini, preporučuje se za jačanje otpornosti organizma i kao sredstvo protiv crevnih parazita. Aktivni sastojci lista deluju povoljno na metabolizam masti i sprečavanje nakupljanja masnih naslaga na krvnim sudovima, na regulisanje krvnog pritiska i poboljšanje cirkulacije.

Način upotrebe: List sremuša se koristi osušen kao začin, a svež kao salata, i treba ga dodavati nakon završetka termičke obrade jela, kako lekovite i aromatične materije ne bi isparile. Za razliku od belog luka, sremuš ima karakterističan miris samo dok se jede, a posle toga se ne oseća.