Šta je ortoreksija: Da li je zdrava hrana fiksacija ili potreba

U jednom nenaučnom članku Bretmana i Najta 1997. godine pojavio se pojam Ortoreksija nervoza (Orthorexia nervosa), koji je definisan kao kao „fiksacija na unos zdrave hrane sa ciljem da se izbegne bolest“.

Kako navodi načelnica Sektora za preventivnu medicinu VMA profesor dr Sonja Radaković, ortoreksija najčešće započinje bezazleno, kao želja da se unapredi ishrana, navike u ishrani ili opšte zdravstveno stanje. Prema njenim rečima, ortoreksija još uvek nije uvrštena u registar bolesti, odnosno još uvek se razmatra da li je treba klasifikovati kao mentalnu bolest, zavisnost ili ekstremni stil ishrane.

„Danas se smatra da ortoreksija obuhvata fanatične navike u ishrani, ali takođe i ekscesivnu fizičku aktivnost koja je sa time povezana. Prvi naučni članak koji je razmatrao ortoreksiju pojavio se 2004. godine, tako da je ta tema i dalje nova. U skladu sa ranim Bretmanovim opisom, u naučnim istraživanjima se kao glavno obeležje ortoreksije navodi opsednutost hranom i ishranom. Po nekim autorima, uobičajena klinička slika liči na ostale poremećaje ishrane, naročito na anoreksiju, a po drugima je bliža opsesivno-kompulzivnim poremećajima“, objašnjava dr Radaković na sajtu VMA.

Interesovanje za zdravu hranu povezano sa helitizmom

Pojačano interesovanje za zdravu ishranu, ističe ona, povezano je sa porastom svesti ljudi o zdravim stilovima života, odnosno pojavom takozvanog „heltizma“ (engl. healthism).

„Heltizam polako postaje dominantna ideologija u savremenom razvijenom zapadnom društvu, a obuhvata promociju zdravlja i zdravog života, naročito u javnim medijima. Ova ideologija kao elemente i obeležja dobrog zdravlja nameće privlačno i mladoliko telo, zdrave navike u ishrani i redovno vežbanje. „Heltizam“ se takođe povezuje i sa diskursom savremene konzumentske kulture, gde vitko telo odražava zdravlje, ali takođe predstavlja i simbol uspešnog života, dok se gojazne osobe doživljavaju kao lenje, emotivno nestabilne i neprivlačne“, naglašava ona.

S obziron na to da ortoreksija nije još uvek klasifikovana kao bolest, nisu ni utvrđeni dijagnostički kriterijumi, što uveliko otežava procenu učestalosti.

„Razlike nisu primećene u pogledu pola, uzrasta i nivoa obrazovanja. Međutim, neke studije pokazuju da je ortoreksija češća među poklonicima takozvanih „kultova ishrane“ odnosno među veganima, frutarijancima, poklonicima ishrane sirovim namirnicama, a takođe i među pripadnicima pokreta za zaštitu životinja, kao i među pobornicima organske i genetski nemodifikovane hrane”, navodi dr Sonja Radaković.

Koliko je ortoreksija učestala

Do sada je, kako tvrdi dr Radaković, objavljeno svega nekoliko studija koje su se bavile učestalošću ortoreksije i one su utvrdile prisustvo ovog poremećaja u 6,9 odsto Italijana različitog zanimanja (opšta populacija), pa sve do 86 odsto u grupi osoba koje vežbaju jogu u Španiji.

„Ova neravnomerna učestalost upravo je odraz nedefinisanih kriterijuma, kao i veoma različite zastupljenosti u različitim društvenim grupama“, ocenjuje ona.

U Srbiji do sada nije sprovedeno nijedno istraživanje učestalosti ortoreksije kao posebnog entiteta. Rezultati jedinog istraživanja zdravih navika u ishrani (A.Đ. Jovičić iz 2017. godine) daju podatke o procentu osoba koje vode računa o ishrani, ali među njima nisu izdvojeni oni sa crtama ortoreksije. Za ovakva istraživanja koriste se upitnici (na primer ORTO-15), ali nisu još uvek validovani za našu populaciju. Ove osobe se retko viđaju u praksi dijetoterapeuta, pošto smatraju da se hrane pravilno i ne posećuju savetovališta za ishranu.

Crte ortoreksije

Osobe koje pokazuju crte ortoreksije najčešće se strogo pridržavaju programa ishrane, jedu češće i manje obroke, troše enormno mnogo vremena na izračunavanje energetske vrednosti, sadržaja vitamina i minerala u hrani, pažljivo čitaju deklaracije, procenjuju sadržaj „trans“ masti, pripremaju hranu na poseban način (često konzumiraju sirove namirnice) i po nekoliko sati dnevno analiziraju sopstvenu ishranu. Odbijanje hrane prilikom izlaska u restorane, prilikom porodičnih i drugih društvenih okupljanja, nošenje sopstvenog obroka za tu svrhu i slično, dovodi ove osobe u situaciju da budu socijalno izolovane i odbačene od okoline.

Takođe, osobe koje pokazuju crte ortoreksije često su fizički veoma aktivne i veoma se trude da postignu ili održe vitku figuru.

„Prema dostupnim literaturnim podacima, u faktore rizika za nastanak i razvoj ortoreksije takođe spadaju neodgovarajući odnos prema ishrani, već postojeći opsesivno-kompulzivni poremećaj ili drugi poremećaj ishrane (anoreksija, bulimija) i početno prekomerna telesna masa, odnosno gojaznost“, naglašava dr Radaković.

Lečenje

„Pošto ortoreksija još nije svrstana u bolesti, lečenje nije definisano postojećim vodičima. Poremećaj je svakako u mentalnoj sferi, tako da je psihijatar taj kome ove osobe treba da se obrate, ukoliko uvide svoj problem“, dodaje dr Radaković.