Strah i stres slabe imuni sistem – dokazano

Zajedno sa timom istraživača, Volfram Poler, kardiolog i istraživač u Univerzitetske klinike Šarite u Berlinu i na Medicinskom fakultetu Mount Sinai u Njujorku, uspeo je u studiji na miševima da pokaže da su određeni regioni mozga odgovorni za ključno kretanje leukocita u telu – a samim tim i koliko je organizam podložan virusnim infekcijama.

Stres nas stvarno čini bolesnim

„Ono što je za mene bilo najuzbudljivije jeste da sam video ogroman uticaj nekoliko stotina neurona u hipotalamusu na milione leukocita u celom telu“, kaže Poler.

Neuroni pokreću složen skup interakcija između tri endokrine žlezde, hipotalamusa, hipofize i nadbubrežne žlezde. Ova takozvana osa stresa kontroliše mnoge reakcije na stres u telu.

Poller i njegove kolege sproveli su istraživanje na miševima, od kojih su neki više puta bili izloženi stresnim situacijama. Životinje su zaključane u cilindar, premeštene u novi kavez ili izložene mirisu urina prirodnih neprijatelja.

Istraživači su primetili da su se određeni leukociti kod miševa povukli u koštanu srž i – jednostavno rečeno – više nisu radili svoj posao. Zbog toga su životinje pod stresom bile posebno podložne infekciji SARS-CoV-2 ili gripa. Životinje su ne samo brže obolevale, već su i češće umirale.

Leukociti, granulociti i limfociti

Leukociti se nazivaju belim krvnim zrncima. Ona se formiraju u koštanoj srži i imaju različite funkcije u imunološkom sistemu.

U leukocite spadaju i granulociti, koji su deo nespecifičnog imunog sistema. U slučaju povrede, oni se bore protiv bakterija i parazita koji tako ulaze u organizam, ali nisu spezijalizovani za neki određeni patogen.

Limfociti, s druge strane, koji takođe pripadaju belim krvnim zrncima, su specijalisti. Oni uključuju T i B ćelije, koje ciljaju specifične antigene, odnosno proteine patogena, i čine ih bezopasnim. U slučaju SARS-CoV-2, to uključuje sada dobro poznate spike odnosno šiljaste proteine.

Stres tera limfocite u koštanu srž

Poler i njegov tim su primetili da se ovi limfociti povlače u stresnim situacijama. Normalno je da se limfociti nalaze u takozvanim limfnim organima: slezini, timusnoj žlezdi ili limfnim čvorovima. Kod miševa pod stresom, oni su se povukli u koštanu srž.

Poler ne može sa sigurnošću da kaže da li se ovaj mehanizam može na isti način preneti i na ljude. Ali osovina stresa koja je postala aktivna kod miševa postoji i kod ljudi. Za istraživača je stoga očigledno da strah i stres – i ljudski imuni sistem mogu učiniti podložnijim virusnim bolestima.

Povećava se koncentracija granulocita

Koliko god da je povlačenje limfocita nepovoljno u stresnim situacijama u slučaju virusnih infekcija, još nešto se dešava u telu – barem u mišjim telima koja su Poller i njegove kolege proučavali: primetili su povećanje granulocita ubrzo nakon što su miševi bili pod stresom.

Savršeno je logično da se ova prva, nespecifična odbrana imunog sistema aktivira u situaciji velikog straha, iz koje može nastati bekstvo ili borba. „Telo je tako pripremljeno za povredu“, kaže Poler.

Da li stres smanjuje efekat vakcinacije?

Istraživač stoga razmišlja o još jednoj studiji, ovog puta sa ljudima. Međutim, ne treba ih namerno plašiti, već – naprotiv – merama za smanjenje stresa postići posebno uravnoteženo stanje.

Zatim želi da ih vakciniše protiv kovdaa-19. Poler ima pretpostavku koja proizlazi iz podataka prikupljenih u studiji na miševima: „Ako se u uslovima stresa razvije slabiji specifični imuni odgovor na infekciju SARS-CoV-2, onda pod stresom može doći i do slabijeg imunološkog odgovora kada se vakciniše protiv virusa. A u slučaju vakcinacije, želite da postignete snažan imuni odgovor.“

Formiranje specifičnih antitela i T ćelija se inhibira usled stresa i rizik od ponovne infekcije i bolesti je veći. Podaci koji direktno potkrepljuju ovu hipotezu još ne postoje, naglašava Poler. Međutim, sa relativnom sigurnošću se može reći: Manje stresa nije loše za zdravlje.