Trauma menja iz korena čovekovu sliku o sebi

U razgovoru za Danas Biljana objašnjava da iako se asocijativne karte koriste decenijama unazad kao psihoterapijski alat, specifičnost špila koji su ona i Anesa napravile, a ilustrovao Kosta Milovanović, sadržana je u tome što su ove karte osmišljene tako da osobama koje su proživele traumu omoguće da progovore o svom iskustvu.

-Činjenica je da ljudi koji su doživeli traume – teško pričaju o njima. S obzirom da “slika govori više od hiljadu reči” – slika i podstiče hiljadu reči klijenta – kaže Biljana Ćulafić.

Špil sadrži 50 karata na kojima su uz pomoć lika zeke, sa kojim se i odrasli i deca mogu poistvovetiti, prikazana različita stanja osobe tokom traume i stresa, ali i u procesu isceljenja.

-Nijedna karta nije po sebi pozitivna ili negativna – svaka ima isceljujuću moć u psihoterapijskom procesu jer otvara priču o traumatskom iskustvu. Klijent joj daje narativ u skladu sa svojim iskustvom i perspektivom. Klijenti obično biraju jednu ili nekoliko karti iz špila i biraju ih upravo po sopstvenom osećaju, nakon što terapeut kaže “Izaberi onu koja ti vuče pažnju” – objašnjava Biljana.

Sagovornica Danasa ističe da slike na kartama bude emocije kod ljudi, “preskaču” i kognitivne analize i pogađaju pravo u osećajni svet klijenta.

-Prvo pričaju o zeki, šta oni vide na slici, kako je oni tumače a nakon toga povezuju tu sliku sa svojim iskustvom i tako otvaraju svoju priču o traumi. Mnogo ljudi se prepoznaje u stanjima zeke, te je na primer jedan čovek posmatrajući lik zeke kome su odvojene ruke od tela rekao: “Ovako sam se osećao tokom traume, dok me je otac tukao, osećao sam se oduzeto, nisam mogao ništa. Sada kada vidim da je neko nacrtao to stanje – vidim da nisam jedini koji se tako osećao” – ističe sagovornica Danasa.

Iako je kako kaže prvobitna ideja bila da se osobama koje su imale iskustvo traume, posebno one seksualne – ponude asocijativne karte koje bi im pomogle da krenu u pričanje sopstvenih priča, brzo je postalo jasno da su stanja u kojima se nalaze ljudi sa iskustvom seksualne traume slična stanjima ljudi koji su preživeli druge oblike traume ili stresa.

Stoga Biljana ističe da karte nisu namenjene samo osobana koje su doživele takozvanu trauma sa velikim T, poput seksualnog nasilja, ratnog iskustva, raskida, razvoda, gubitka posla…. već i osobama koje su prošle kroz realicione traume – traume koje nastaju u detinjstvu zbog neadekvatnog odnosa roditelja a koje podjednako mogu uticati na ponašanje i osećanja odrasle osobe.

-Trauma sa velikim T menja iz korena čovekovu sliku o sebi, o svetu oko njega, ostavlja značajan trag na osećanja, na senzorne i telesne reakcije osobe. Ona mu ne dozvoljava da je lako isceli, prevlada je i nastavi svoj život na adaptivan način. Čovek koji doživi traumu sa velikim T razvija uverenja koje generalizuje na celokupan život poput „Svet je opasno mesto… Ja sam ranjiv i nemoćan… Nesposoban sam… Ne mogu ovo da prevaziđem… Nikada neću dobiti podršku i razumevanje ljudi“ – navodi sagovornica Danasa.

Upitana kako nekadašnje traumatsko iskustvo utiče na ponašanje u sadašnjosti, Biljana ističe da trauma na neki način – zaustavlja vreme.

-„Rana“ zaboli uvek kad se dešava nešto što je „dira“, tako da ratni veteran na primer ne može da podnese gužvu u tržnom centru, pa izbegava odlazak na mesta gde se mnogo ljudi okuplja – jer ga podseća na borbu na ratištu, devojka koja bila silovana – može godinama pa i decenijama izbegavati intimne odose, neko će godinama patiti zbog gubitka deteta da će postati i radno nesposoban. Neki ljudi će traumatsko iskustvo uspeti da iscele kroz druženja sa drugim ljudima, uz podršku prijatelja, čitanjem knjiga, boravkom u prirodi… ali mnogi ljudi će razviti posttraumatski poremećaj koji uključuje: stalan osećaj nemira i anksioznosti, nevoljno neželjeno prisećanje događaja, probleme sa spavanjem, osećanje odvojenosti, otuđenosti od drugih osoba, nesposobnost da se osete pozitivne emocije (radost, zadovoljstvo, ljubav) – navodi Biljana.

Ipak, nisu samo traume sa velikm T one koje ostavljaju dubok trag. Relacione traume nastale u periodu detinjstva nalaze svoj način da oboje sadašnjost.

-Ovde nije reč o jednom ili nekoliko traumatskih događaja, već je reč o svakodnevnom nedekvatnom odnosu prema detetu. Naime, kada postoji neadekvatno zadovoljavanje osnovnih socio-emotivnih potreba deteta: potrebe za ljubavlju, negom pažnjom, vođstvom i usmeravanjem, slobodnim izražavanjem, potrebe za stabilnošću i predvidivošću… Ako su ove potrebe ostale nezadovoljene, ako su depivirane, ako je dete zanemareno, a posebno ako je dete bilo izloženo psihičkom, emotivnom ili fizičkom nasilju – razvijaju se relacione traume, a kao posledica njih – sheme – kaže Biljana.

Sheme su upravo ono što dovodi osobe na razgovor sa psihoterapeutom.

-Sheme su životne zamke, obrasci koji su započeti u detinjstvu a koji se ponavljaju kroz ceo život. Takve sheme, to jest životne zamke poput sheme napuštanja, nepoverenja i zlostavljanja, emocionalne deprivacije, podređivanja, zavisnosti, defektnosti, neuspeha – nisu tako očigledne kao kod posttraumatskog poremećaja, jer ljudi koji imaju kompleksne relacione traume obično na terapiju ne dolaze sa pričom: „Meni se nešto loše dogodilo u detinjstvu pa se sad ponašam samožrtvujuće“, već će doći sa pričom o problemu iz sadašnosti: „Premoren sam, ne mogu sve da postignem, radim i domaći sa decom, i kuvam, i radim dva posla, radim deo osla i kolega….“. Ali, i to je početak. Kad razmotamo klupko, dođemo do uzroka sheme koje potiče iz detinjstva  – priča Biljana.

Traumu sa terapeutom je moguće obraditi na različite načine, a upotreba asocijativnih karata može da olakša taj put koji može biti izazovan i za terapeuta.

-Prvi cilj kreiranja karata je bio pomoći preživelima u procesu prorade i isceljenja traumatskih iskustva o kojima je najčešće veoma teško pričati. Ali, još značajniji cilj ovih karti je osnažiti psihoterapeute na dublji rad na traumatskim iskustvima klijenata. Jer, traumatska iskustva nisu laka za proradu i otvaranje – nikome, pa ni psihoterapeutima. Jačajući vlastite kapacitete i znanja o traumi i stresu, kao i sposobnost držanja klijenta dok istražuje delove sebe koji su bolni za pogledati – stvaramo za klijente sigurnu i mirnu luku u kojoj mogu biti ugledani i prihvaćeni baš takvi kakvi jesu. Ove karte obezbeđuju i terapeutima i klijentima bogato polje dijaloga o traumatskom iskustvu – kaže Biljana dodajući da terapeuti svih modaliteta mogu uspešno koristiti ove karte, te da se besplatno elektronsko uputstvo za upotrebu karti nalazi na sajtu www.psihoterapeutbiljana.rs.

Šta je EMDR terapija?

Biljana Ćulafić objašnjava da se kao veoma koristan pristup za velika traumatska iskustva pokazala kao EMDR psihoterapija: terapija reprocesiranjem.

“Tokom nje, klijent, podržan od strane stručnog lica – ponovo prolazi traumatsko iskustvo, ali ovaj put u sigurnom okruženju, sa psihoterapeutom. To iskustvo mu omogućava da ponovo oseti iste emocije kao i tokom traumatskog događaja, iste telesne senzacije. Ljudi se tokom tog procesa isceljenja znoje, plaču, tresu – ukratko doživljavaju ono što su već doživeli ali ovaj put uz stručnu osobu koja ih vodi ka desenzitizaciji traumatskog isksutva. Tako trauma zaosta ostaje tamo gde i treba da bude – u prošlosti. Napominjem da će tužan događaj uvek biti tužan, ne postoji nikakva terapija koja “briše” sećanja ali čovek kroz terapiju definitivno menja svoja uverenja, i oslobađa se snažnih senzacija koje mu je trauma inače budila”, objašnjava Biljana.

Ona dodaje i da je za isceljivanje relacionih trauma iz detinjstva i mladosti veoma efikasna shema psihoterapija “Takva vrsta terapije traje duže od EMDR jer tu ima mnogo više negativnih događaja i memorija, To ne može biti kratak proces jer je neko u traumatskim uslovima živeo po dve decenije, i onda nije realno da se tako lako osobodi posledica takvog života”, kaže Biljana.

Ona na kraju kaže i da je veoma važno istaći da su traume isceljive putem psihoterapije.

„Ljudski mozak je veoma neuroplastičan, tako da sa optimizmom možemo gledati na psihoterapiju kao način isceljenja traume. To nije kratak proces, traje najmanje šest meseci, a  ponekad traje i nekoliko godina, ali je pouzdan“, zaključuje sagovornica Danasa.