(VIDEO) Zdrava ishrana i fizička aktivnost – predrasude i mitovi: Šta je zaista potrebno da bi se vodio život u skladu sa potrebama svog tela?

Komentarišući potencijalni smer u kom se društvo na globalnom nivou, pa tako i u Srbiji kreće u odnosu na izgradnju zdravih navika i brige o spostvenom zdravlju, Mašić navodi da se primećuje pomak ka pozitivnom pravcu.

„Ljudi shvataju da ne može više da se živi ovako brzo i prosto moraju da učine nešto. Ekspanzija je na društvenim mrežama, svi se raspituju o zdravoj ishrani. Tu postoji problem što ima raznih ishrana i što ljudi ne znaju šta da izaberu, šta je najbolje za njih“, ističe Mašić.

Kao jedan od najčešćih zdravstvenih problema koji nezdrava ishrana sa sobom donosi u razvijenim zemljama, u koje i Srbija spada, jesu kardiovaskularne bolesti.

„Svaki drugi, odnosno treći, čovek umire od kardiovaskularnih bolesti. Što je najgore, to može da se spreči zdravom ishranom. Nekada je prvi simptom upravo smrt“, ističe Mašić.

Živeti zdravo iziskuje mnogo novca – mit ili realan problem

„Meni je zdravlje primarni cilj. Nažalost, uvek sam mislio da ljude najviše motiviše zdravlje, da je to osnovni motivator ljudi. Sve više uviđam da nije. Ljudi mi se prevashodno obraćaju sa tim da žele da dođe do redukcije telesne masnoće, uglavnom mršanja, mada ima i klijenata koji žele da se ugoje. Primarni cilj im je vizuelni izgled. Stalno ponavljam, mi možemo dobro izgledati, ali ne znači da smo zdravi“, objašnjava Đorđević.

Kako dodaje, smatra da zdrav način života ne mora nužno biti i skup, ali ističe da se u poslednje vreme sve više propagira i ulaže u marketing istog, te da u budućnosti „ko bude imao novca, biće i zdrav“.

„To je neki trend koji se danas popularizuje. Sve više imamo nekih ‘nazovi’ stručnjaka koji savetuju i to ne samo o načinu ishrane, već i izboru namirnica koji je većini teško dostupan. Mora se razgraničiti i šta je posao trenera, šta je posao nutricioniste, lekara. Mislim da ni oni ne razumeju, a ni klijenti, šta je uloga trenera. On je tu da pomogne u procesu, da savet. Naravno, ako dajem savete koji će klijentu biti preskupi, on to neće primeniti“, kaže sagovornik.

Đorđević dodaje i da je neophodno vratiti se praktičnosti, te da je neophodno sagledati koliko je proces pridržavanja primene zdravih navika finansijski zahtevan i težak u pogledu pronalaska motivacije.

„Ključni faktor je da mi nešto možemo da praktikujemo dugovečno u celom procesu. Ne mora skupo, pogotovo ako se baziramo na namirnicama koje su sa naših prostora“, ističe on.

Mašić ističe da je i česta zabluda da je veganska ishrana skuplja od standardne, te da je bitnije šta korisnicima donosi određeni tip hrane, odnosno ishrane.

„Skupi su lekari, skupe su bolnice, skupe su procedure, skupi su lekovi, tako da ako sada uložimo ili narednih deset, dvadeset, četrdeset, pedeset godina svog života, uštedećemo s druge strane, jer nećemo posećivati lekare. Trudim se da ljudi nauče da primenjuju takav način razmišljanja – da vredi kada dajemo novac za zdravu hranu. S druge strane, ne mora da bude ne znam koliko skupo“, kaže Mašić.

Kako napominje, iako takozvana „brza hrana“, pekare i jela koja se smatraju nezdravim, deluju daleko pristupačniji, kako u pogledu finansija, tako i zbog dostupnosti, konzumacijom istih neretko ćemo već posle sat vremena osetiti glad.

Hrana kao droga 

O umešnosti industrije hrane da proizvode proda, Đorđević kaže da za marketing postoje čitavi timovi.

„Postoji neko pravilo da je je zdrava ishrana lošijeg ukusa, duže se žvače, moramo da se navikenom na nju kao vid ishrane. Industrije koriste to da izazovu u nama težnju za nekom hranom. Imaju ceo tim ljudi koji se bavi time da gađaju naše receptore ukusa, kako bi nam ta hrana bila privlačnija, kao i zbog procesa koji se u telu javljaju kada je konzumiramo“, dodaje Đorđević.

Hrana bi, pak, u dvadeset i prvom veku mogla da stane rame uz rame i sa drugim zavisnostima.

„Kada smo pod stresom, visok je nivo kortizola, nemamo težnju da jedemo baš zelenu salatu, brokoli, već obično neke slatkiše. Da, zato što će nivo adrenalina oboriti nivo kortizola, lepše ćemo se osećati. Stalno pominjem da je gojaznost sve veći problem i da se hrana mora posmatrati kao porok, zato što u nama izaziva određena osećanja poput droge, alkohola… Ne beže svi u alkoholizam ili konzumiranje nekih drugih supstanci, već upravo kroz hranu“, napominje Đorđević.

Emocionalno prejedanje još je jedan od opasnih faktora koji utiču na gojaznost i pogoršavanje opšteg zdravstvenog stanja. Kako ističu sagovornici, neophodono je u tim slučajevima uključiti i stručnjake u sam proces.

Uklapanje promena u način života

Budući da se bavi izradom planova za biljnu ishranu, Mašić napominje da joj se uglavnom javljaju osobe koje imaju dijagnostikovan Hašimoto sindrom, a koji u većini slučajeva prati upravo insulinska rezistencija, sindrom savremenog doba.

Kako napominje, gotovo svaka druga osoba sa kojom sarađuje ima problem sa insulinskom rezistencijom, te naglašava da opasnost od iste leži u činjenici da je sledeći stepen dijabetes.

Brzih i instant rešenja nema, te je neophodna potpuna promena stila života.

„Mora se uklopiti u naš životni stil, to je gorući problem. Ne možemo se obavezati ili pripremati non-stop hranu. Volim da jedem svežu hranu, ne volim da podgrevam, a to iziskuje da sam ja konstantno u kuhinji i da je spremam. Nemam tim koji će trčati oko mene i pripremati mi da jedem. Moramo uklopiti u svakodnevne životne aktivnosti i životni stil. Moramo da jedemo da bismo živeli, to je osnovni razlog zašto je ishrana danas na prvom mestu. Isto tako, to koriste i razne kompanije kako bi propagirale neke svoje proizovde“, kaže Đorđević.

Kako ističe Mašić, nemoguće je izabrati šta je pitnije između ishrane i aktivnosti, te da su jednako važne i jedna i druga komponenta.

Rigorozne restrikcije i agresivan pristup

Najvažnije je pronaći motiv, ističe Mašić, te s vremena na vreme se podsetiti istog kada naiđe period posustajanja.

Đorđević kao problem vidi i previše restriktivan i agresivan pristup promenama, te potrebu da se promena dogodi „instant“.

„Ako je neko gojazan, taj proces kada mu se promenilo telo se nije dogodio preko noći, trebalo je vreme. Ako si pet godina jeo hranu koja nije kvalitetna i nisi uopšte fizički aktivan, zašto očekuješ za mesec, dva, tri rezultate? Telo nam, čak, prašta, mi ćemo se mnogo brže vratiti, nego što smo se ‘uništavali’. Daj sebi fore, ako si pet godina radio nešto što ne treba, daj sebi fore pet godina da radiš nešto što treba. Mislim da je taj restriktivni pristup najveći problem da ljudi istraju. Hajde da menjamo jednu, po jednu stvar, a ne sve odjednom, da fizičku aktivnost uvodimo malo po malo“, navodi Đorđević.

Kako je Mašić dodala, restriktivnost često može, budući da u takvim okolnostima, zbog unosa manjeg broja kalorija, doći i do pojave drugih zdravstvenih problema.

„Za sve postoji alternativa. Ima toliko vrsta hrane u 21. veku, da može da se izbaci. Potrebno je da ljudi unose nutrijente, a oni se baziraju samo na kalorije“, dodaje Mašić.

Post, autofagija, „fasting“ i „lekovito gladovanje“

Mašić ističe da se najčešće, pojam „posta“ i „autofagije“ na našim prostorima meša, te da se ne poštuju određene odrednice.

„Kad kažemo post na vodi u Srbiji, to znači da se jedu testa, iz pekare pre svega, samo da nema ulja i namirnica životinjskog porekla. Važno je da se razgraniči. U Americi se post zove ‘fasting’, ali je kod nas bolji prevod ‘lekovito gladovanje'“, pojašnjava Mašić.

Kako ističu sagovornici, „fasting“ ili „lekovito gladovanje“ predstavljaju potpuno uzdržavanje od hrane.

„Nauka je dokazala da lekovito gladovanje može da obrne neke bolesti. Ono što je bitno, jeste šta se jede nakon toga? Rešićemo problem sa bilo kakvom ishranom, ali šta će biti na duže staze“, ističe ona.

Klub čitalaca Danasa

Mitovi o biljnoj ishrani

Jedan od osnovnih mitova koji se najčešće vezuje uz biljnu ishranu jeste mit o proteinima, odnosno da se takvim načinom ishrane ne unosi dovoljna količina proteina.

„Normalnoj, prosečnoj osobi ne treba toliko proteina koliko se priča u javnosti. Moguće je biti i profesionalni sportista na biljnoj ishrani, mada ni jedan profesionalni sport nije zdrav sam po sebi, ali je moguće. Ako oni imaju dovoljno proteina, zašto običan čovek ne bi imao“, pojašnjava Mašić.

Kao još jednu predrasudu, Mašić navodi da je mit da biljna hrana ne sadrži esencijalne aminokiseline, odnosno aminokiseline koje organizam sam nije u mogućnosti da proizovdi, te ih je neophodno unositi kroz ishranu.

Kako naglašava, kroz kombinaciju namirnica biljnog porekla moguće je telu obezbediti dovoljne količine esencijalnih aminokiselina.

Mašić kaže da problem oko nedostatka vitamina B12 nije povezan sa veganskom ishranom, već savremenim dobom, te naglašava da posle 50 godine života svi treba da ga dodatno unose u vidu suplemenata.

„Nama posle pedesete godine slabi apsorpcija vitamina B12. Zašto je to tako priroda napravila, prvo, jer se produžio životni vek. Mi nismo živeli toliko dugo pre. Problem je što ga ne stvaraju ni biljke, ni životinje, već mikroorganizmi, što ljudi takođe uglavnom ne znaju. Kada izvučemo šargarepu iz zemlje, u prljavštini ima mikroorganizama i tu se nalazi B12. Mi to sada sve peremo, a to se nije pralo pre“, pojašnjava Mašić.

Vitamin B12 se takođe nalazi i u izvorskoj vodi, koja je danas sve manje dostupna.

Nova epizoda podkasta Danasa dostupna je na platformama Youtube, Podcast.rs, Apple Podcasts, Google Podcasts i Stitcher.

Ova epizoda podkasta realizovana je u okviru projekta „Bolesti modernog doba“. Projekat se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.