Zemaljska slika raja

Možda ne ni samo one. Vrt je – podsetimo se – u islamskoj kulturi zemaljska slika raja, i ta je formula primenjena ovde nesumnjivo sa tim ciljem da se dočara uzlet jednog društva i jedne države, i da se to došljaku proda kao prva poruka. Ništa strašno. Moraćemo, međutim, malo da vam smanjimo doživljaj. Cveće i vodoskoci omiljeni su, naime, alati strogih režima. Prisećam se nekih dok putujem na moje odredište u najvećem gradu Turske: Taškent je bio jedna ogromna fontana u zemlji koja je suva kao barut. Vode nema za piće, ali prskaju se aleje svud oko vas. Tunis je nešto slično. Ali, i Čaušeskuov Bukurešt, sa onim okrečenim drvoredima, žalosnim vrbama, i jezercima sa labudovima. Rumunski diktator, naravno, ne pripada spomenutoj kulturi koja ima idolatriju vrta, ali upravo on daje dokaza o tome da su tvrdi režimi slični ma koje vere bili, i da su obično u jednom perverznom konkubinatu sa cvećem. Nije mi sve ovo, naravno, slučajno palo na pamet, premda ipak moram biti pravičan prema cveću: ono nije grešno. Ono je, prosto naprosto, lepo, i tu ništa ne može ni Erdogan, sa svojom idejom da nas opčini na prvom koraku. Kraj – lokalno rečeno: mahala – u koji sam stigao i gde ću narednih dana biti, ima ime na glasu: Tarlabaši. Mogao bih vam spomenuti masu njegovih toposa, ali samo je jedan tih dana prošle nedelje imao nekog smisla za mene. Dve-tri poprečne uličice od mog hotela – lokalno opet rečeno: dva-tri sokačeta – stoji spomen-kuća poljskog klasika Adama Mickijeviča, koji je pre vek i po (i nešto) stigao ovamo sa blesavom idejom da sa Turcima napravi legiju i krene da donese slobodu svojoj večito porobljenoj domovini. Nije stigao. Ostavio je kosti ovde u Stambolu. Ali, nešto od tog njegovog dražesnog idealizma stoji danas u vazduhu Tarlabašija dok se on, ovaj kraj, sa svim svojim nejakim resursima, bori da se sačuva pred najezdom novog varvarstva: pred olujnim naletom građevinske mafije. Nije lako biti star u Istanbulu (moraću to negde kasnije objasniti), nije lako, dakle, biti star u gradu – eto paradoksa – u kome je sve osnovano na starini, pa tako nije lako ni starom Tarlabašiju. Ova rečenica mi je citat, ali je tretirajte kao da je moja: strepnja mi je za njega veća od nade. Kad sam ušao u hotel, pogledao televiziju, pogledao novine, kad sam se dakle okrenuo oko sebe, video sam da se te večeri okončava sapunica o Sulejmanu Veličanstvenom, da se i iz moje sobe dade zaključiti da je Hrvatska pokradena u Brazilu, a da Turska – to je bio najjači utisak – još nije skinula crninu koju je stavila prošlog meseca kad su izginule one stotine rudara u rudniku Soma. Civilni sektor, nešto poput onog za naših poplava, sav se daje u prikupljanju pomoći, i garantuje da neće biti prevara. Glumac Haluk Bilginer, iz filma koji je pobedio u Kanu, još nije u stanju da se raduje: u novine, kojima je dao intervju, stavio je slike sa Kroazete na kojima je sa transparentom u rukama, na kojem piše Soma. Soma, međutim, nije samo žalost; ona je i gnev. Ljudi se još uvek pitaju: kako je to moglo da se dogodi, kako je to smelo da se dogodi?