Žene i moć kroz istoriju

Budući žena, protivrečila je religijskim predanjima u vezi sa božanskom muškošću svih faraona.

Sa razvojem grčke kulture društveni položaj žene je nazadovao. Od Herodota do Tukidida ona se postepeno povlačila u kuću, a Atinjanke jedva da su i bile obrazovane, u skladu sa Euripidovim shvatanjem da “ženama škodi preterano razvijen intelekt.”

Shvatanja o ženama

Demosten je antičko shvatanje o ženskoj korisnosti sažeo u sledećem: “Imamo prijateljice zarad užitka, naložnice zarad svakodnevnog telesnog zdravlja i supruge da nam rađaju potomke”. Kritije, pesnik i političar je tvrdio da su devojke zanosne samo u meri u kojoj podsećaju na dečake. Većina Grka osećala je sažaljenje prema onim malobrojnim koji su se mogli zaljubiti u ženu sa istom strašću kao i u pripadnike istog pola. Čuvena “platonska ljubav” isključivo se odnosila na homoseksualne veze.

Odnos Rimljana prema ženi bio je nešto drugačiji. Ovidije je tvrdio: ”Neporočne su samo one žene od kojih nije traženo”. A Seneka je držao da je udata žena koja ima samo dva ljubanika – vanredno verna supruga.

Ali Zenobija od Palmira branila je aramejski jezik od rimskog uticaja u trećem veku pre nove ere. Napisala je Istoriju Istoka.

U ranom hrišćanstvu žene nisu imale nikakvu vlast u društvenom i političkom životu. Međutim, Jovan Zlatousti će zapisati: ”Neverni muž je podjednako kriv kao i neverna žena”.

Klovis, kralj Franaka u Galiji, u 5. veku, oženio se hrišćankom Klotildom, prešao je sa mnogoboštva u religiju supruge i počinje priča o stvaranju Francuske…

Češće nego drugde, vizantijskim carstvom su vladale žene. Teodora, žena Justinijana je jedna od značajnijih vladarki Vizantije. Justinijanov zakonik kaže: muškarci podležu smrtnoj kazni u slučaju preljube, a žene se kažnjavaju doživotnim zatočeništvom u manastiru. Zanimljivo da je ovim zakonom bila predvođena i smrtna kazna za silovanje. U 8. veku Irina je vladala gvozdenom rukom i svom savremeniku Karlu Velikom bila je ravna po državničkoj veštini, političkoj dalekovidosti i odlučnosti volje.

Ima i jedna priča iz vizantijskih izvora:

Teofil, mladi car, poštujući tradiciju, poslao je izaslanike da nađu devojke koje bi mogle biti izabrane za buduću caricu. Odmah je zapazio ljupku Kasiju. Car je započeo razgovor opaskom da je žena bila vrelo i izvor svih muškarčevih nevolja, na šta je Kasija odgovorila, oslanjajući se, takođe, na citat iz Biblije da je žena i izvor čovekovog obnavljanja. Mladi car se uplašio od načitane žene, okrenuo se i oženio – drugom.

Ugled, ali ne i stvarna moć

U ranom islamu žene su imale i ugled i dostojanstvo ali ne i stvarnu moć. Ali Hatidža i Esma bin Muhariba su raspolagale sa znatnim ličnim bogatstvom i trgovale su za vlastiti račun. Muhamed je Hatidžinu pažnju skrenuo svojim hvale vrednim moralnim karakterom, pa mu je ponudila posao pratioca karavana za Siriju. Kad se udala za njega imala je 40, a on 25 godina i ona je bila ta koja ga je neštedimice podržavala u njegovoj proročkoj misiji.

Srednji vek u Evropi donosi mnogo toga neobičnog kad je u pitanju odnos prema ženi. Rani feudalizam bio je dušmanin osećajnosti, ljubav i brak bili su sasvim odvojeni. Supruga viteza bila je na nivou sluškinje ali je ona takođe divlja, okrutna i spremna na svaku pohotljivost, a brak je poslovna transakcija. A onda se javljaju truveri, trubaduri i minstreli koji pevaju gospama u slavu. Savršen vitez može biti samo onaj koji je i uglađen ljubavnik.

Srednjovekovna žena bila je muškarcu ono što je prozor od višebojnog stakla bio za gotičke crkve – čudesna prozračna prizma kroz koju se probija očaravajuća svetlost iz prostora duha. To je doba čestih ratova i sukoba, žene ostaju same i bivaju gospodarice zamka i brinu o dobrima i ljudima. Tako je Kristina de Pizan, napisala je u 14. veku najbolju knjigu o veštini ratovanja! Živela je dovoljno dugo da opeva i Jovanku Orleanku. Ali za jednog od najuticajnijih mislilaca srednjeg veka Tomu Akvinskog, žena je niže vredno ljudsko biće, to je “pokvareni muškac”. Njome preovladava polni prohtev, a muškarac je taj koji ima razum. Zato je žena dužna da muškarca poštuje kao svog gospodara.

Italijanska renesansa donosi ravnopravnost u obrazovanju polova što pogoduje razvoju prirodnih mogućnosti žene. Pa, ipak je dominantna ličnost renesanse Lukrecija Bordžija, koja je dugo bila tek sredstvo u rukama moćnog oca i brata. Naravnom, o njoj su ispričane čudesne priče o trovanju vezane za procvat Firence koja je lako ostajala bez svih onih koji su se suprotstavili moćnom Čezaru Bordžiji. Ali kad joj brat ubije i drugog muža, ona se okrenula od porodice, udala za vojvodu od Ferare, doživela propast i brata i oca, i kao veoma prosvećena žena pretvorila je Feraru u kulturno središte.

Kraljice kao moćne vladarke

Sa dužnim divljenjem, ipak, spominje se jedna vladarka. Engleska kraljica Elizabeta Prva. Ona je od Engleske stvorila najmoćniju zemlju kao i flotu koja će dominirati vekovima svim morima i koja je srušila mit o neuništivoj španskoj armadi.

I Švedska kraljica Kristina bila je neobična ličnost. Oblačila se kao muškarac, nisla kratku kosu, volela je mačevanje, bila je sjajan lovac ali i ona je u istoriji dobila istu priču kao i Elizabeta – pošto ni ona nije želela brak, a nije imala mrlje na svojim vladarskim sposobnostima i inteligenciji – smislili su kao i za Elizabetu pikanteriju kako bi je unizili – govorkalo se kao i za veliku Engleskinju da je – hermafrodit. Svesna priča, kraljica Kristina je jednom namerno prevrnula kočiju, potom je ostala dugo ležeći na zemlji sa visoko podignutim nogama dok joj se raskošna haljina rasipala svuda, govoreći – Evo, sad se uverite kojeg sam pola!

Još jedna moćna vladarka nije imala sreće sa zluradim istoričarima. Bila je to ruska kraljica Katarina Druga. Njena jedina strast bila je politika, bila je izvanredna vladarka ali joj je istorija nakačila rep – gomilu ljubavnika koji su defilovali, reklo bi se, danonoćno kroz njenu spavaću sobu. Slično je i sa tada najmoćnijom vladarkom Evrope – Marijom Terezijom. Tako je nastalo mišljenje da se samostalna žena može nazvati samo – muškobanjom. To je žena koja je vešta pre svega u upravljanju muškarcima.

Petrarka, taj nežni pesnik, o ženi je napisao: ”Ona je neprijatelj mira, izvor netrpeljivosti, uzrok sukoba koji narušavaju spokoj. Žena je pravi đavo”.

Priče o vešticama

Celo jedno poglavlje moglo bi se posvetiti pričama o vešticama. O zlu u ženi kao i o njoj samoj kao zlu, govore mnogi ugledni autori. Sva grešnost ovoga sveta samo je kap prema grešnosti žene. Izvori toga vremena ovako vele za ženu: ona je zlo prirode, žuđena propast, slatka šteta, ženski jezik je nepouzdan, žena je kužna za dodir i pogubna za držanje. Spaljivanje žena po lomačama koje su gorele u Evropi, pre svega u Nemačkoj, bilo je u domenu masovnog ludila. To je doba koje prethodi reformaciji. Ali i Martin Luter će reći: “Voleo bih da se svaka žena pomoli Bogu svaki put pre nego što otvori usta”.

A istovremeno u Francuskoj žene dominiraju kulturnim životom. No, tu je i Katarina Mediči koja snosi istorijsku odgovornost za jedan od najmonstruoznijih izliva verske netrpeljivosti – Bartolomejska noć lišila je života čak 8000 protestanata.

Moderno doba donelo je traganje za identitetom i izdvaja se jedno ime – Žermen de Stal. Bila je najveći majstor razgovora u svoje vreme. Njena upečatljiva energija i odustvo takta za etikeciju i konvencije, izazivali su neprijateljstvo kod – žena. Rekla je:”Čitav društveni poredak udešen je protiv žene koja želi da se uzdigne do muškarčevog ugleda”.

Pa, ipak je pionirsko delo Meri Vulstonkraft pod nazivom “Odbrana prava žena” iz 1792. godine bio prvi zvuk trube za predstojeću bitku polova. Ona je verovala u moć ljudskog razuma i odbacivala je religijske poglede na mnoga pitanja.

Šopenhauer tumači žensku prirodu ovako: ”Temeljna mana ženske prirode je što nema smisla za pravičnost. Žena ne zavisi od snage, već od umeća i otuda njena nagonska sposobnost za lukavstvo”.

Ali Fridrih Niče je išao dalje: “Ideš ženi? Ne zaboravi bič! Žena površnost, uobraženost, raspojasanost i neskromnost kroti samo pomoću straha od muškarca”!

Industrijska revolucija i žene

Naravno, 19. vek je vek industrijske revolucije. Broj žena koje rade drastično se povećava, pa one traže drugačije uslove života. U Mančesteru je osnovana prva organizacija za žensko pravo glasa. Lidija Beker postale je vodeća feministkinja u Engleskoj, utemeljivši u Mančesteru Komitet za žensko pravo glasa. I, ma kako neobično zvučalo, jednako važno je bilo i fizičko oslobađanje žena, pre svega, od mode koja ih sputava – steznici i duge suknje sa metalnim žiponima koji su upućivali da je reč o dokonoj osobi koja se mnogo ne kreće.

“Žena je hodala kad je trebalo da trči, sedela kad je valjalo da hoda, ležala kad je trebalo da sedi. To stvorenje je smotano svojim suknjama, pridavljeno je steznikom, spetljano rukavima tako da su njena najprikladnija znamenja postala nešto kao uvezana ćurka ili nadevena guska”.

Sa Prvim svetskim ratom ostvareno je fizičko oslobođenje ali su odbačeni i moralni tabui viktorijanskog doba.

Ali ne možemo zaobići osobu koja je stvorila karakterologiju kao nauku. To je Oto Vajninger i on je napisao jedno od najznačajnijih dela 20. veka – Pol i karakter. Mlađahni Oto je zapisao:

– Žene nemaju ni potrebu, ni sposobnosti za emancipacijom kojom bi dosegle muškarce”. Kad je reč o polnosti, Vajninger tvrdi da je žena uvek ispunjena polnošću, a muškarac zna za još desetine drugih stvari. Kod žene – misliti i osećati znači isto. Lažovi imaju rđavo pamćenje baš kao i žena jer žive u trenucima. A svako zaboravljanje je nemoralno. Ženi nedosataju ličnost, volja i karakter. Istina, priznaje Oto, ima žena sa genijalnim crtama ali ženskog genija nikad nije bilo. Da na samoj ženi ima iole lepote, da u njoj postoji izvorno merilo lepote, ne bi tražila od muškaraca da je neprestano uveravaju kako je lepa!

Ali, između dva velika svetska rata, žene su dobijale mnoga društvena i politička prava, uključujući pravo glasa.

Pikaso: Vrste žena – boginje i otirači

I, naravno, mogli bi pisati o feminizmu druge polovine 20. veka, o kulturi posle seksualne revilucije šezdesetih godina. Ali, to je za drugu temu.

I za razliku od Ničea i Vajningera koji nisu imali gotovo nikakve veze sa ženama ali su pisali o njima surovo, verovatno čeznući što nemaju hrabrosti da sa njima opšte, Pablo Pikaso je dobro poznavao žene. Žene su, u njegovom slučaju, potvrđivale njegove vlastite teze:

“Postoje samo dve vrste žena: boginje i otirači. A opet, jednoj pudlici ništa nije tako slično kao druga pudlica. To važi i za žene”.

Jedna od njegovih brojnih životnih saputnica izjavila je: “Kad god je pomišljao da se suviše osećam kao boginja, činio je sve što može da me pretvori u otirač”.