Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj

Sve što je moglo da izgori, izgorelo je, pa je zidove obložio sloj čađi i pepela, a neke od fresaka – pa i najčuvenija „Bogorodica sa Hristom“ ili „Hraniteljka Prizrena i svih gladnih“ bile su i fizički lomljene i odvajane od zida. Nije to, naravno, prvo stradanje Bogorodice LJeviške. Još negde u 16. veku je crkva bila pretvorena u džamiju (i zvali su je „Atik“ ili „DŽuma“ džamija), a na zvonik je pridodat minaret. Unutrašnjost crkve je pritom prvo „pikovana“ (tj. po freskama se prvo udaralo zašiljenim čekićem ili nekim metalnim špicem) da bi se preko takve površine mogao staviti sloj maltera. A da je i tada, među turskim poslovođama i majstorima, bilo onih koji su to radili da bi sačuvali glavu, a istovremeno bili sasvim svesni šta rade, govori jedan zapis na severnoj strani zapadnog zida spoljne priprate, upravo ispod skinutog sloja maltera. Nešto kao prvi srednjovekovni grafit. Evo šta o tome kaže knjiga „Starine Prizrena“, Roksande Timotijević:

„… na samom živopisu, ispisan je na arapskom stih koji u prevodu glasi: „Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj“. Ne zna se ko ga je zapisao, po svoj prilici neko veoma obrazovan koji je poznavao istočnjačku srednjevekovnu poeziju i bio u stanju da oseti lepotu srednjevekovnog slikarstva. Moguće da je znao da će živopis biti pokriven malterom, jer ostavlja poruku da će ta lepota biti sačuvana u njegovom oku kao u gnezdu. Stih je, inače, ispevao persijski pesnik Hafis Širazi, koji je 1389. godine umro i sahranjen u gradu Širazi (što znači ruža), čija su dela prevođena u Evropi u doba romantizma.“ Lepo. Opet, možda je to, ipak, napisao neki zaljubljeni turski student svojoj koleginici, na nekoj srednjovekovnoj ekskurziji?

Crkvu čuvaju policajci, koji se nalaze u kućici na trgu-raskrsnici ispred crkve, ali je tu i dvostruka metalna ograda, a i rešetke i kolutovi bodljikave žice na prozorima. Tako da kroz prozore spoljne priprate imate baš divan, metalno-bodljikavi pogled ka trgu. Tu odmah, preko puta ulice koja prolazi pored crkve, nesmetano teče gradnja nekih privatnih zgrada, koje će verovatno jednom nadvisiti ne samo crkvu nego i čitav zvonik ovoga hrama. Nije baš „Prizren na vodi“, ali da se gradi – gradi se.

Dakle, ovaj prizrenski hram ili katedrala – posvećena Uspenju Bogorodice, a mnogo poznatija pod imenom Bogorodica LJeviška, eto – živi nekako i dan-danas.

Možda još da kažemo da je unutrašnja lepota malkice žrtvovana na ime spoljašnje lepote crkve, koja je bila prva petokupolna crkva u našoj srednjovekovnoj arhitekturi. Unutrašnjost crkve je i dalje prilično sumorna, i tu se danas mogu videti samo postolje sa prestonom ikonom i mali oltar, bez ikakvog ikonostasa, ali po zidovima, makar i u fragmentima, ipak tu tminu razgrću preživele freske, vaskrsle zahvaljujući naporima stručnih i dobrih ljudi.