Zimbabve (3): Beli stub vodene prašine

I zbilja, u smiraj dana, odlazeće sunce obojilo je vodenu prašinu najlepšim ružičastim tonovima. Kada je pao mrak, čula se samo daleka tutnjava i po neki zvuk koji je dopirao iz obližnje džungle. Bila je to prava simfonija za moj predstojeći blaženi san.

Sutradan sam krenula put Nacionalnog parka Viktorijini vodopadi, koji se nalazi na Uneskovoj listi svetske prirodne baštine.

Ne bez razloga, jer vodopadi predstavljaju lepotu koja impresionira, prizor koji oduzima dah i mesto koje oduševljava. U Nacionalnom parku mogu se videti slonovi, bizoni, bradavičaste svinje, zebre, žirafe, antilope, a u reci krokodili i nilski konji, od kojih neki neoprezni i neiskusni hiposi znaju sa kubicima vodene mase da se survaju na dno vodopada.

U reci žive i brojne vrste riba, koje lokalno stanovništvo u plićim brzacima lovi duguljastim pletenim korpama, nalik vršama.

To je samo jedan od mnogobrojnih dokaza, da „tamo gde dim zaista grmi“, neukroćena reka predstavlja izvor života i snagu koja njime i vlada.

Na parkingu ispred ulaza u nacionalni park, dobrodošlicu nam je poželela grupa igrača u tradicionalnim kostimima, i osmehom punim blistavo belih zuba.

U ritmu bubnjeva, igrači su pevali i gibali svoja lepo oblikovana čokoladna tela i mišićave udove, okićene šarenim perjem.

Posle prigodne dobrodošlice, vodič nam je podelio kabanice, a onda smo kroz vlagu koja se osećala u vazduhu, krenuli ka najlepšim vodopadima na svetu i jednoj od najvećih turističkih atrakcija na jugu Afrike.

Dok sam pogledom pratila mirni tok reke, nisam ni slutila, da će tek nekoliko metara dalje, od njega nastati Viktorijini vodopadi, koji na tom mestu predstavljaju vrhunac sirove snage reke Zambezi.

Širina reke iznad vodopada iznosi skoro dva kilometra, ali se „usne“ vodopada i dalje iz godine u godinu šire, milimetar po milimetar.

Obrušavajući se preko široke, preko 100. metara visoke bazaltne litice, Zambezi se od mirne reke, pretvara u grmeći vodopad, koji svoj put dalje nastavlja kroz divlje bujice i dramatične cik cak klisure, sve dok se na putu do ušća, daleko nizvodno, ponovo ne umiri.

Viktorijini vodopadi su najveća vodena zavesa na svetu, očuvana u svom prirodnom obliku.

Vodopadi predstavljaju spektakularan prizor čija prirodna lepota i raskoš iziskuje strahopoštovanje prema reci Zambezi, koja na tom mestu čini prirodnu granicu između Zambije i Zimbabvea.

Prilikom niskog vodostaja, takoreći na samoj ivici vodopada, nalaze se ostrvca koja vodenu masu dele na pojedinačne, manje snažne vodopade.

U tim mesecima vidljiva je struktura bazaltne litice i klanaca, koji svedoče o geološkoj istoriji Viktorijinih vodopada.

Odlomak iz knjige „U pesku vremena – Afrika, magični kontinent tajni raznolikosti i predrasuda“, u izdanju Derete