Zimbabve (4): Jedinstvena predstava prirode

Na vrhuncu kišne sezone, vodena masa preplavljuje mala ostrvca i rastinje ispred vodopada, da bi se zatim, više od pet stotina miliona kubnih metara vode u minuti, survalo preko ivice litice, u duboku i istovremeno uzanu klisuru.

Vodena zavesa koja kao veo lebdi iznad litice, često zna da bude toliko gusta, da se moćni vodopadi samo naziru.

Čak i u sušnoj sezoni kroz vazduh lebdi na milione najsitnijih kapljica, koje neumoljivo padaju na posetioce ma gde bili, što sam lično iskusila. Bila sam mokra kao miš.

Od velike vlage oko vodopada iznikla je prava džungla u kojoj buja flora, razne puzavice i orhideje i žive mnogobrojne vrste ptica i leptirova.

U Nacionalnom parku Viktorijini vodopadi na strani Zimbabvea postavljena je bronzana statua, u znak sećanja na dr Dejvida Livingstona, koji ih je otkrio davne 1855. godine.

Ova statua predstavlja obaveznu scenografiju na fotografijama turista iz celog sveta.

Nasuprot statue, u neposrednoj blizini Devils Cataracta (Devils katarakta) nalazi se vidikovac sa koga sam uživala u pogledu na čitavu dužinu vodopada i jedinstvenu predstavu koju mi je priredila priroda.

Fotografije načinjene sa tog mesta početkom XX veka, u crno-beloj tehnici, nazivaju se istorijskim.

Krećući se dalje ka istoku, prepustila sam se prazniku za oko i zaglušujućoj buci za uši. Put me je dalje vodio do železnog mosta koji povezuje Zimbabve sa Zambijom i sa koga izazivajući sudbinu, hrabri skaču bandži.

Došavši na most, saznala sam da u Zambiju mogu da uđem bez problema, ali da bez vize koja se čeka najmanje tri dana ne mogu da se vratim u Zimbabve!

Tako sam ostala uskraćena prelaska preko uzanog Knife,s Edge (Najfs edž) mosta, koji premošćuje kanjon i čiji prelazak podrazumeva mokrost do gole kože, ali i pogled na Eastern Cataract (Istern katarakt), Main Falls (Mein fols) i Boiling Pot (Boiling pot), kome ime „ključajući lonac“ u potpunosti pristaje.

Najveća žal ostala je za lokacijom The Devil’s Swimming Pool (Devls sviming pul) odnosno „đavoljim bazenom“ koji se nalazi uz samu ivicu vodopada i u kome zbog mirnog toka na tom mestu, može da se kupa, bez bojazni da će se strmoglaviti u kanjon.

No, za ove izazove i neostvarene želje, možda ću više sreće imati neki drugi put. Ipak, na samom železnom mostu, stekla sam jednog dragog prijatelja, umetnika iz Zambije koji se bavi izradom suvenira od drveta.

Sa Marijusom sam na simboličan način prešla u Zambiju, a zatim sam stopalima opkoračila žutu crtu koja predstavlja granicu između dve države.

Na rastanku, ljubazni umetnik mi je poklonio đuđu, crnu malenu drvenu lutku, amulet za sreću i ispunjenje želja.

Bliskost i magija, kojom Viktorijini vodopadi plene i zrače, je privilegovani osećaj koji me dugo nije napustio.

I šta sam ja onda drugo mogla da poželim i zatražim od đuđua, osim da se jednog dana, ponovo vratim i uživam u njihovoj neverovatnoj lepoti, snazi, buci i besu.

Odlomak iz knjige „U pesku vremena – Afrika, magični kontinent tajni raznolikosti i predrasuda“, u izdanju Derete