Izložba otvorena u našem Narodnom muzeju ukazuje na vezu između tri ključne reči: dud, tradicija i svilarstvo.
Uzgoj duda je u vezi sa razvojem svilarstva kao tradicionalne privredne grane koja je postojala kod Srba tokom 18. i 19. veka. Kod nas su se najviše gajile dve vrste duda: beli i crni, i svaki je imao svoju primenu. Beli dud se najviše sadio, jer su njegovi listovi korišćeni za ishranu svilene bube. Kako listovi crnog duda na poleđini imaju sitne dlačice, nisu mogli da se koriste za ishranu svilene bube. Međutim, to nije bio razlog da se i crni dud maksimalno ne iskoristi: plodovi su korišteni za pravljenje sokova, džemova, kao i za proizvodnju rakije – dudovače. Sok od dudinja imao je preventivnu primenu i u narodnoj medicini. Guste dudove krošnje pravile su debelu hladovinu u dvorištima i ispred kuća, dok su ona stabla posađena između naselja bila vetrozaštitni pojas i orijentir, naročito zimi kad sve zabeli, pa se seoski putevi jedva naziru.
Zasluge za razvoj svilarstva kod nas, svakako pripadaju grofu Mersiju, vojnom zapovedniku Banata, koji je 1733. godine uveo planski uzgoj duda. Od tog perioda svilarstvo je bilo u usponu. Najvažniji centri za otkup čaura svilene bube, odmotavanje niti svile bili su u Beloj Crkvi, Pančevu i Vršcu. Jedno kratko vreme je i u Zrenjaninu (tadašnjem Velikom Bečkereku) postojala svilara. Nažalost, tokom čestih Turski upada na teritoriju Vojne granice, spaljene su mnoge manufakture, između ostalog i svilara u Zrenjaninu.
U drugoj polovini 19. veka proizvodnja svile bila je u opadanju, naročito kada je nakon Drugog svetskog rata prednost je data sintetici, čija je proizvodnja bila jeftinija. Dudova stabla su tada u najvećoj meri posečena, jedan od razloga bilo je i širenje štetočine – dudovca, koji je uništavao dudove. Svilare u Srbiji su već šezdesetih godina 20. veka zatvorene. Pred Drugi svetski rat, u tadašnjoj Jugoslaviji, bilo je više od dva miliona stabala belog duda, dok danas ima svega par hiljada. Najviše dudova bilo je i ostalo u Vojvodini.
U prošlosti je gotovo svako naseljeno mesto u Banatu je imalo svoju dudaru – rasadnik dudova i dudara – plaćenog čoveka koji se o njima brinuo. Brižljivo su vođene statistike o broju starih i mladih dudovih sadnica. Brojale su se na hiljade i hiljade sadnica – pravo bogatstvo i ponos Banata, koji su stvarale mnoge generacije. Po njihovoj debljini i visini mogla se razlikovati starost puteva, naselja, ulica pa i pojedinih familija. Danas se, samo stariji sećaju velikih dudovih plantaža i lepo uređenih drvoreda po ulicama. U Banatu se može sresti tek poneko zaostalo drvo pored puta, na ulici ili u dvorištu, koje podseća na davno prohujala vremena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
