Župa (1): Bez vina u tetrapaku

Samo prisustvo lokalnog sveštenika – čiju desnu ruku svi revnosno stišću, uprkos pandemiji – sprečava neke bučnije rasprave dok se prepiru oko identiteta ovog regiona okruženog planinama Goč, Željina, Jastrebac i Kopaonik. Ipak, postoji jedna stvar oko koje se svi slažu: Srbi treba da piju više vina iz Srbije!

U hodniku i susednim sobama nalaze se već požutele crno-bele fotografije raznih žetvi, podruma i brkova koji nazdravljaju u foto aparat; zajedno s nekim ostacima prošlih vremena.

U paviljonu ispred, okupljaju se vinari kako bi promovisali svoj prokupac. Mnogi od njih vode porodični posao. Pažnju mi privlači jedan vinar koji vešto nudi drugi uzorak svog vina, naoko i neprimećujući sovju decu koja mu se veru po ramenima.

Uprkos hladnoći u vazduhu, čaša je puna topline i znojnih dana.

Nekoliko trenutaka ranije, Petar Peca Popović, rok kritičar, žustro je govorio o tome koliko je prokupac važan za budućnost Župe; za posao i prosperitet. Bio je to govor koji je mogao ljude podstaći da krenu u boj ili barem u vinograde.

Da imam pravo glasa, bez razmišljanja bih zaokružio broj pored njegovog imena. Takva vizija i strast danas su retkost.

Iako istorijski dokumenti, posebno iz druge polovine devetnaestog veka, pokazuju da je prokupac već odavno uzgajan u raznim delovima Srbije – u Šumadiji, Smederevu, Toplici, Nišu, ako nabrojimo samo neke – ovo grožđe je ovde u Župi najviše cenjeno, jer upravo ovaj region se smatra istorijskom kolevkom prokupca.

Sa padine Gubovca, iznad manastira Drenča, stari vinogradi Vinarije Budimir zauzimaju najbolju lokaciju u pogledu nadmorske visine i položaja (okrenuti su prema jugu).

Grane vinove loze prokupca se uzdižu kao da su besne ili pod nabojem struje. Divlji izgled ove loze podseća da je prokupac, bujno i snažno grožđe koje daje ogromne ali skoro bezukusne prinose ako se ne obuzda.

U njihovom podrumu je diploma Milana Obrenovića, koja se očigledno dodeljivala za pružanje vina vojsci, što pokazuje dugotrajnost njihovog vinarskog umeća.

Budimir Zdravković, poznatiji kao deda Buda, mudrost je i inspiracija koja stoji iza ovih vinograda i njihove evolucije. Kaže da se vinom bavi otprilike sedamdeset i pet godina, ali retko ko bi mu dao i dan više od sedamdeset. Deda Buda pleni dečačkim entuzijazmom koji je zarazan.

Vinarija Budimir je konstantno i dosledno osporavala izreku da se prokupac ne može i ne sme ostaviti da odleži.

Njihova „Boje Lila“ iz 2011. godine iz gotovo sto dvadeset godina starih čokota ima intenzivan osećaj u ustima, sa izdašnim crnim trešnjama, primesom začina i dugim završetkom.

U međuvremenu, njihova „Svb Rosa“ – poput No 1/2 Vinarije Ivanović – svedoči o obećavajućoj ulozi koju prokupac igra u kombinaciji s drugim vrstama.

Zdravko Brkić, koji nas vodi kroz Budimirov repertoar, govori o tome kako su ovdašnji vinari gomila tračara koji druželjubivo čavrljaju o tome kako koji od njih radi u svom vinogradu.

Očigledno je teško doći do komplimenta od kolege. ‘Nije slabo’ (Nije loše), nevoljko je priznanje kvaliteta u ovom kraju.