Zvuk i kretanje kroz vreme

Šoguna više nema, ali i sad možete da čujete isto ono što je čuo on, piše Jošimura. Ton zvona se otvara upolje. Zvuk sadrži kretanje kroz vreme. Rešila sam da pođem Jošimurinim stopama i potražim ono što je preostalo od njegovog izgubljenog grada.

Neću da se vozim ekspresnim izdignutim trasama ni linijom Jamanote, koja kruži srcem grada, nego ću poći kroz one delove gde se čuju zvona, prateći one krugove s mape koje kao da su napravile kišne kapi padajući u jezerce. Vetrovi umeju da odnesu brujanje zvona daleko preko Tokijskog zaliva, a kiša da ih utiša kao da nikad nisu ni zazvonila. Svaki krug ima bezbroj ishodišnih tačaka. Pravac mojih šetnji će se menjati, baš kao što one kružnice na mapi mogu da se menjaju. Postoje granice, ali one nisu nepromenljive.

Kacuđi Daibo bio je čuven, iako ja godinama nisam znala koliko čuven, po kafi koju je pravio i, naročito, po tome kako ju je sipao. Puštao je da na fino samlevenu kafu kane jedna kap vode, pa dve, pa tri, i naposletku je curkao svetlucavi lanac kapi. Daibova crna kosa bila je postrižena kao kod monaha.

Svakoga dana bio je obučen u blistavobelu košulju, crne pantalone i crnu kecelju, uniformu koja se nikada nije menjala i koja je podsećala na odoru nekog askete. Imao je lepe crne oči i modru mrlju na donjoj usni, možda nekakav mladež. Bio je sitan čovek, ali ne i kada je stajao za svojim šankom. Daibov kafe niko nije pronašao slučajno. Morali ste da znate da je tu pre nego što biste pošli uzanim stepenicama. Prostorija je bila mala, svega dvadeset mesta, uzani pravougaonik kakav Japanci zovu jeguljino gnezdo. Tokio je grad koji nikada ne miruje, u kome se sve menja i premešta, ali ne i Daibov kafe – on je uvek isti.

Bio je to mali kafe na spratu, iznad restorana u kome se služio ramen, to je Vrsta japanske supe s rezancima. Postoje brojne varijacije, s raznim vrstama supe kao osnovom i dodatkom soja-sosa, misa, karija, povrća, algi, plodova mora i drugog.

Restorančić je zatim pretvoren u garderobu za ostavljanje prtljaga. Pre restorana je tu bio butik. Na spratu iznad kafea nalazila se prodavnica mačeva. Na gornjem spratu je neko, čini mi se, prodavao necuke: sićušne figurice ljudi, životinja i stvorenja iz mašte izrezbarene od drveta ili kosti.

Onda su se vlasnici svih tih drugih lokala odselili ili penzionisali i čitava zgrada se ispraznila. Ostao je samo Daibo. Daibo nikad nije odlazio, osim na tri dana svakog avgusta, kad je putovao na sever, u planine Kitakami u prefekturi Ivate, odakle je bio rodom. S jednog kraja prostorije na drugi pružao se grubi šank od borovine koju je Daibo doneo s pilane gde se, rekao je, samo razvlačila.

Iz knjige „Zvona starog Tokija“, prevod: Tatjana Bižić, izdavač: Laguna