"Vučića slušalo upola manje ljudi nego Kesića, Bjelogrlića i Ivanovića": Autorski tekst Aleksandra Gubaša 1Foto: FoNet/Marko Dragoslavić

Broj učesnika nekog protesta ili javnog skupa je jedna od važnih informacija za razumevanje procesa koji se dešavaju u pozadini tog protesta ili serije protesta – ne najvažnija informacija, ali svakako vrlo značajna i, verovali ili ne, najlakše merljiva; do tog podatka se, uz malo strpljenja, može doći za najviše nekoliko sati, dok ankete i istraživanja javnog mnjenja zahtevaju daleko više vremena i truda za pripremu, realizaciju i obradu.

Nažalost, izgleda da su mnogi analitičari i stranački stratezi koji bi time trebalo da se bave zapravo gadljivi na brojanje, jer svi „znaju koliko je to 100.000“ i radije se povode za varljivim površnim utiskom u poređenju s Marakanom nego što su spremni da ulože minimum vremena kako bi stvarnim brojanjem utvrdili koje su stvarne veličine. Time se nerazumno lišavaju mnogih zanimljivih i korisnih saznanja.

Kad govorimo o nekom javnom skupu, možemo da govorimo o njegovoj apsolutnoj i relativnoj veličini, pri čemu apsolutna veličina predstavlja broj ljudi koji se pojave u zakazano vreme na zakazanom mestu, dok se relativna veličina odnosi na procenat targetiranog stanovništva koji se odazvao pozivu na skup.

Apsolutna veličina nekog skupa odražava njegovu bukvalnu fizičku snagu, dok relativna veličina prikazuje njegovu psihološku snagu i stepen motivisanosti i naelektrisanosti onih koji su na taj skup pozvani.

Ovde je važno napomenuti da ni apsolutna ni relativna veličina nekog političkog skupa ne govore mnogo o izbornoj snazi organizatora, nego samo o snazi onog dela njegovih pristalica koji se ponašaju politički aktivno i van izbornih ciklusa, i koji su spremni da svoju političku volju iskazuju i fizički, svojim telima u javnom prostoru.

Dakle, brojevi o kojima ovde govorimo nisu nikako mera izbornih preferencija, nego prvenstveno mera političkog aktivizma.

Organizatori nekog skupa ili protesta mogu da targetiraju stanovnike nekog grada ili pak cele države; ili radnike neke firme, studente u nekom domu i sl.

Kad govorimo o klasičnim političkim skupovima, deo targetiranog stanovništva koje se odaziva pozivima političke prirode je iznenađujuće mali i obično je ispod jednog procenta, dakle najčešće se meri promilima.

"Vučića slušalo upola manje ljudi nego Kesića, Bjelogrlića i Ivanovića": Autorski tekst Aleksandra Gubaša 2

Politika je znatno manje atraktivna nego sport ili muzika. Radi ilustracije, prilažem grafikon koji prikazuje mobilizacioni potencijal nekih najistaknutijih aktera koji su poslednjih decenija delovali na domaćoj političkoj sceni, tj. njihovu maksimalnu moć da izvedu ljude na ulicu.

Aleksandar Vučić je na svoje skupove u Beogradu dovodio ljude iz cele zemlje i samim tim je sebi zadao vrlo veliku ciljnu grupu.

Kad pogledamo koji deo te ciljne grupe je na kraju uspevao da dovede na definisano mesto održavanja skupa, vidimo da nikad, ni uz maksimalne napore celog državnog i partijskog aparata, nije uspeo da privoli više od nekih 45-50.000 ljudi da se pojave na zbornom mestu nekog skupa koji je on organizovao.

To predstavlja 0,7 odsto sadašnjeg stanovništva Srbije – ili sedam promila – što se na kraju pokazalo kao Vučićev mobilizacioni plafon i maksimalna mera njegovog političkog seksepila i logističkih kapaciteta.

Doduše, to je nešto bolje nego 0,6 odsto stanovništva Srbije koje je prisustvovalo dočeku Vladimira Putina u Beogradu, takođe u Vučićevoj režiji i s njegovom partijskom logistikom.

No sa druge strane, to je i u apsolutnim i u relativnim veličinama primetno lošije u odnosu na Slobodana Miloševića, koji je u svom zenitu uspevao da dovede blizu 100.000 ljudi na svoje skupove na Ušću i Gazimestanu, što je iznosilo oko okruglih 1 odsto tadašnjeg stanovništva Srbije.

To je procentualno skoro upola veći odziv nego kod Vučića – drugim rečima, Sloba je bio preko 40 odsto harizmatičniji političar nego sadašnji predsednik Srbije.

Tih Vučićevih sedam promila je tačno upola slabije od 1,4 odsto stanovništva Beograda koje je na poziv organizatora izašlo na ulice u najboljim trenucima protesta „1 od 5 miliona“.

A ako bismo hteli da uporedimo Vučićev mobilizacioni potencijal sa beogradskim protestima protiv nasilja, treba imati na umu da je na najvećim od tih protesta samonicijativno učestvovao i izvestan, ne mali broj ljudi iz drugih gradova.

Nikad nećemo tačno utvrditi koliko je bilo tih ljudi – najverovatnije nekoliko hiljada – a čak i ako, vrlo široke ruke, pretpostavimo da ih je bilo 10.000, opet dolazimo do toga da je protest protiv nasilja bio u stanju da izvede na ulicu najmanje 3,6 odsto Beograđana.

Dakle, bar pet puta veći deo targetiranog stanovništva nego Vučić u najjačem izdanju. Nažalost, upravo zato što nemaju naviku da broje, nisam siguran koliko su opozicioni lideri svesni te srazmere i činjenice da je Vučić na ulici zapravo pet puta slabiji.

Zanimljivo je da su nekadašnji protesti koalicije Zajedno protiv izborne krađe 1996/97. imali kapacitet da izvedu na ulice podjednak apsolutni broj Beograđana kao i sadašnji protesti protiv nasilja, no budući da je Beograd pre četvrt veka imao manje stanovnika nego danas, to je u to vreme procentualno iznosilo nešto veći deo stanovništva prestonice (oko 4,1 odsto).

Beograd svakako ima dokazano visok potencijal za mobilisanje politički aktivnih građana na ulični angažman, ali nipošto nije jedini grad u kome postoji značajan deo stanovnika koji se neće libiti da se na ulici bore za svoje interese.

Upravo su ovi protesti protiv nasilja pokazali da i u mnogim drugim mestima širom Srbije (Vrbas, Valjevo, Požarevac – da pomenem samo neke istaknutije) postoji ozbiljan kapacitet za odziv na proteste, bitno veći nego za odziv na Vučićeve kontramitinge.

U malenom Petrovcu na Mlavi se, recimo, ta motivacija pokazala procentualno čak tri i po puta jača nego kod Vučićeve ciljne grupe, a takođe i duplo jača nego spremnost Beograđana da se svojevremeno priključe protestima „1 od 5 miliona“.

Brojčana analiza protesta protiv nasilja pokazala je i razne druge zanimljive, a i zabavne činjenice, pa ću za kraj ovog teksta navesti neke od tih fun facts:

– Vučićev govor na kišnom kontramitingu ostalo je da posluša između 25 i 30 hiljada ljudi, dok je govornike na petom protestu protiv nasilja ispred Skupštine u tom trenutku slušalo blizu 50 hiljada ljudi. Drugim rečima, Vučića je želelo da čuje upola manje ljudi nego Ivana Ivanovića, Zorana Kesića i Dragana Bjelogrlića, i ostale medijski satanizovane govornike tog dana.

– U momentu kad je pred Skupštinom govorio Pavle Cicvarić, u publici je bilo oko 22.000 ljudi, tako da je publika ovog studenta bila skoro jednako velika kao Vučićeva.

– Ne samo što je Vučić u relativnim okvirima pet puta slabiji, nego ni u apsolutnom iznosu, sa ljudima dovedenim hiljadama autobusa iz cele zemlje, nije uspeo da premaši nekih 3/4 veličine beogradskih protesta protiv nasilja, održanih na istom tom mestu bez upotrebe autobusa.

Ni ovaj poslednji podatak ne bi bio poznat opoziciji kad se niko ne bi bavio brojanjem. Ali nadam se da će pametni ljudi ubuduće umeti da čitaju i razumeju podatke o ovim protestima, te da će svoje naredne poteze mnogo više zasnivati na istraživanjima ciljne grupe, a ne na nagađanjima i subjektivnim utiscima. Nauka nije izmišljena bez razloga.

Autor je istraživač brojnosti na javnim skupovima, predsednik Arhiva javnih skupova

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari