Stari grad i Bosilegrad

U Bosilegradu je režimska lista dobila 95 odsto glasova. Tamo dakle ima pet odsto nekakvih pametnjakovića, ali i 95 odsto je zadovoljavajući rezultat za vlast.

Takav skor ne bi ozlojedio ni Kim Džong Una.

Na Starom gradu – u najsuvljem centru Beograda – režim je dobio skoro triput manji procenat glasova.

Neupućeni posmatrač bi pomislio da je Bosilegrad neka vrsta Beverli Hilsa ili Davosa, možda srpski Monte Karlo gde omeđeni zlatnom tarabom žive ljudi kojima je sve potaman pa nemaju razloga da glasaju protiv vlasti.

Posmatrač bi se odao dvominutnom guglanju i utvrdio da su plate na Starom gradu trostruko veće nego u Bosilegradu.

Gde je tu logika?

Možda – i tu posmatrač prilazi već analizama sa Pinka – u tome što u Bosilegradu živi skroman radni narod, očvrsnut i zahvalan, postojano zagledan u svetlu budućnost.

Dok u Krugu Dvojke žive mekušci, besni od meda i mleka, razmaženi letovanjima, zimovanjima i vikendima u Beču i Milanu, nesposobni za dublje uvide u opšti napredak.

Upućeni posmatrač bi pak na stvar gledao drukčije. On zna da u naprednjačkoj eri opozicija bolje uspeva u većim sredinama gde manje ljudi zavisi od partijskih radnih mesta i gde je, zbog dubine džepa, teže kupiti glas paketom šećera i ulja ili obećanjem pomoći od par hiljada dinara za bake i deke, trudnice i školarce.

On takođe zna da u Bosilegradu i ostalim bosilegradima svako svakog zna, pipcima partije lako se ulazi u svaku avliju i kapariše svaki glas, te onde i nema potrebe za bilbordima, kol-centrima, kucanjem na vrata birača. Kad se izbori dobro pripreme, glasanje je formalnost.

Izbori u nedelju su doneli šarenilo rezultata i opozicija ih, ako je pametna, može predstaviti i kao delimični uspeh. Jer, pokoja ciglica – Niš bi bio cigletina – izbijena je iz naprednjačkog zida.

Lokalni izbori su međutim pokazali koliko je od Starog grada daleka Palilula – iako se dve opštine graniče, a o Barajevu da i ne pričamo.

Na Bosilegrad da i ne pomišljamo.
Čitav pokret protiv Vučićeve svevlasti – opozicija, kritička javnost, intelektualci, protesti, male pobune – u najvećoj meri je ostao pokret uvređene inteligencije. I još nije ni prišao pokretu gladnih stomaka to jest famoznom dizanju kuke i motike.

Ljudi koji biraju opoziciju, pogotovo oni koji se nađu na protestima ili smatranjima na Tviteru, u proseku daleko bolje žive od onih koji ne samo što ćute i trpe, već i dopuštaju da ih se pakuje u autobuse, ubraja u kapilarne glasove i njima raspolaže onako kako nijedan čovek ne bi trebalo da dopusti.

Pobuniti se, izgleda, može ili punog stomaka ili sasvim praznog stomaka.

Zato naše vlasti paze da, dok u svoje guzice trpaju svaki tender i svaku građevinsku parcelu, otpadne pokoja mrvica i za narod.

Sa polupunim stomacima se najbolje radi jer vlasnik stomaka taman ima za čime da žudi, ali i da se plaši da će nešto izgubiti ako bude neposlušan.

Tome treba dodati i jednu pozamašnu grupu ljudi koja se vazda ignoriše u obe naše javnosti – i dirigovano režimskoj i zagriženo opozicionoj.

To su ljudi kojima je kanda svejedno, koji nisu sigurni da li im je dobro ili baš i nije.

Oni, recimo, koji u nedelju nisu glasali premda nisu neki bojkotaši. Oni koji ne izlaze na lokalne izbore, a na parlamentarne su možda izašli.

Ti su ljudi u javnosti manje istraženi od Jehovinih svedoka – njih bar povremeno vidiš, mada ne znaš šta rade kad ih ne vidiš i šta ih motiviše da budu Jehovini svedoci.

Ovim polubiračima koji ili ne vide vezu između izbora i svog života ili je pak vide, ali misle da to nije bogzna kako važno – skoro niko se ne obraća.

Nije im lako ni obratiti se jer sva je prilika da ni medije ne prate onako kako dve zagrižene javnosti misle da birač prati medije.

Sve to skupa dovoljno je da vlast preživi još jedne štelovane izbore, da opstane barem do Ekspa, uz par ogrebotina i jači šamar u Nišu.

Do idućih izbora ko zna kako će biti podeljene karte, ali dizgine režima teško da jače mogu da pritegnu njihove.

Oni su i za ove izbore mobilisali sve što umeju i iskamčili svaki glas koji mogu. Pa opet su, recimo u Beogradu, osvojili manje glasova nego u decembru.

Zato će, nema sumnje, još više igrati na poluprazne stomake i teranje što većeg broja potencijalno opozicionih birača u letargiju (u čemu su ovog puta imali svesrdnu pomoć opozicije).

Vučićeva je formula da čuva apsolutnu vlast sa jedva četvrtinom biračkog tela iza sebe.

Tu se negde krije i protivotrov – opozicija mora da izađe iz svog mehura u kojem su najbitnije teme izborni uslovi i uvređena inteligencija.

I da nekako dopre do polupraznih stomaka i poluzainteresovanih birača.

To je mnogo lakše reći nego učiniti, ali drugog recepta nema.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.