Niko režim ne podržava od srca, što je znak da mu se približava kraj

Trebalo bi da je svima već jasno da su umetnost i kultura, kao i zdravlje, osnovna ljudska potreba. A umetnici su skromni, njima jako malo treba. Mnogo više pažnje i priznanja, nego novca, ali je zgodno da ipak ne pomru gladni. A i sramota je – napisao je ovih dana književnik Dejan Tiago Stanković na svom Fejsbuk profilu, aludirajući na aktuelnu situaciju u kulturi u kojoj su slobodni umetnici ostali bez pomoći države u periodu vanrednog stanja. Njegovo zapažanje vrlo brzo je postalo jedno od onih koje se deli po društvenim mrežama u nedogled, da na kraju ljudi više ni ne znaju ko je tačno autor rečenica koje citiraju, što se, inače, često dešava sa njegovim direktnim osvrtima na aktuelnu društvenu situaciju. Dejan Tiago Stanković je književni pisac i prevodilac sa stalnim boravištem u Lisabonu. Na portugalski je između ostalog preveo dela Ive Andrića, dok je sa ovog jezika na srpski prevodio dela Žozea Saramaga. Objavio je zbirku priča „Odakle sam bila više nisam“ (2012), te zapaženi roman „Estoril“ (2015), a početkom aprila i roman „Zamalek“, plod višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine. O svemu tome, ali i o još ponečem, govori u razgovoru za Danas.

*Od početka svetske zdravstvene krize često su se pravile liste dela svetske književnosti koja govore o epidemijama, pa bi se tu uvek našla Kamijeva „Kugu“ ili Pekićevo „Besnilo“, kao i Saramagovo „Slepilo“. Kako vi, kao prevodilac ovog nobelovca, danas čitate ovo delo o zaraznom širenju nesposobnosti da se vidi?

– Prevodilac ima malo dublji odnos sa knjigom nego čitalac i onda ume da postane baš mučno. Meni je „Slepilo“ najmanje draga Saramagova knjiga koju sam prevodio. Može biti da je i najbolja i najčitanija, ali je meni najmučnija. Ja nekako više volim da verujem u ljude, jer iz mog iskustva, većina ljudi je dobro. Problem sa Saramagom je da me podsetio da to možda i nije tako. To uznemirava, ali drago mi je da sam i to uradio, moćan je to roman, baš kao i ovi ostali koje ste pomenuli.

*Zanimljivo je da se većina knjiga koja se bavi epidemijom obavezno dotiče i pitanja psihologije mase i fenomen vođe. Zašto je to tako? Kakve se to ideologije razvijaju u karantinskim uslovima, zbog čega ih pisci kasnije koriste za pozornicu svih anomalija jednog društva?

– Nije neka novost da se velike nedaće, epidemija i rat, idealna prilika da se pokaže koliko je čovek čoveku i brat i vuk. Ja mislim da je najgori saveznik u svemu tome strah, da se ljudima kad su prestrašeni uključe neki odbrambeni mehanizmi koji često umeju da nam uzmu razum i promene narav na lošije.

*Vaš „Estoril“, iako govori o periodu Drugog svetskog rata, ima za scenu jedan, na drugačiji način izopšteni prostor – svojevrsnu emigrantsku utopiju. Mislite li da i sada postoje takva mesta u Evropi s obzirom na aktuelnu krizu koja je zatvorila granice? Kako se generalno Portugal bori sa pandemijom?

– Sada je najjača turistička sezona, proleće, a Estoril je pust. Ne verujem da će tako biti zadugo. Portugal je zemlja, kažu oni s ponosom, mekih običaja. Portugalci ništa ne rade na silu. Čak i kad su imali diktaturu, ona je bila relativno mekana. Zbog te diktature, koje se nerado sećaju, vlasti prezaju od bilo kakvih mera koje bi podsećale na autoritarizam i zamirisale na ugrožavanje ljudskih prava. Zato nisu uvodili nikakve drastične mere, nego su se narodu obratili onako kako se obraća odgovornim građanima, zabranili okupljanja i putovanja, ali ne i kretanje i izlazak iz kuća. Ipak smo imali efektivan karantin.

*Kao neko ko živi u dve zemlje i ko puno putuje i o putovanjima piše, plašite li se budućih prelazaka granica?

– Ja nisam baš plašljiv čovek, a i dovoljno godina imam da sam naučio da život mora da teče, ovako ili onako, i da se mi, na kraju, na sve naviknemo. Sećate se kako kaže baba-Petrija? „Čovek ti je taka živina – sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto od toga, nije da je baš sve zaboravio, al i to nekako kao kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Taka je to strvina. Voli da živi, živina.“ Stoga je moj odgovor: Ne, ne plašim se. Biće kako mora da bude.

*Pratite situaciju u Srbiji i na vašem Fejsbuk profilu preciznije secirate situaciju od mnogih koji su žive ovde…

– „Ko na brdo ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom. Ja poviše nešto od vas vidim, to je sreća dala al nesreća!“ A da poviše stojim, nije što sam pametniji nego zato što imam više sreće da imam iskustvo dugogodišnjeg života u organizovanim društvima koja se diče demokratijom i vladavinom prava, i za razliku od mnogih naših ljudi, koji su svedoci najmaštovitijih mahinacija vlasti, nisam spustio kriterijume jer znam tačno kako izgleda jedan sistem koji koliko-toliko funkcioniše.

*Jedna od vaših čitanijih beleški govorila je o odnosu prema migrantima. Kako objašnjavate odnos države prema svojim građanima koji su zapravo silom prilika otišli da žive negde drugde, ali i odnos prema migrantima građana Srbije, koji su u velikom broju i sami prošli slične putanje (ili bar njihovi roditelji i preci)?

– Umesto da preispitujem odnos države prema migrantima bavio sam se moralnom dilemom našeg naroda koji je oduvek iseljenički. Da li mi imamo moralno pravo da se bunimo zato što neki ljudi, baš kao i mi, napuštaju svoju zemlju i traže novi život. Ako sam i sam migrant, i imam samo najbolje namere prema društvu koje me je prihvatilo, da li je časno da pomišljam da migranti iz Azije i Afrike u Evropu dolaze da bi je iznutra urušili. Iskreno nemam moralno pravo tako da mislim, a i ne čini mi se da je tako.

*Poslednji u nizu vaših preciznih komentara ticao se kulture i odnosa prema kulturi. Kako vam iz pozicije nekoga ko živi u inostranstvu deluje situacija sa slobodnim umetnicima koji nisu dobili pomoć od države, iako ih ima malo više od 2.500?

– Posao umetnika je da osete i šta je tendencija, da pokažu društvu u kom pravcu se kreće. Na primer, ona odeća koja se pre 20 godina viđala na modnim revijama, sad se viđa na ulici. Ili mnogo važnije, što se tiče ljudskih sloboda, jednakosti ili prava, način razmišljanja koji su pre nekoliko decenija delili samo malobrojni umetnici, da je diskriminacija po bilo kom osnovu neprihvatljiva, sad je opšteprihvaćeno mišljenje. Naš režim nema podršku umetnika, jer umetnici osećaju da je na vlasti snaga prošlosti, i to mračne. Naravno da takvi umetnici neće dobiti pomoć od režima pa čak i ako im je neophodna za preživljavanje. Međutim, umetnost je žilava i izdržaće. Za to vreme profitiraće šačica koji, imam utisak, da su ili na zalasku karijere pa im treba potpora, ili su napokon odlučili da malo vide para i privilegija, pa su se prodali, ili ih nečime ucenjuju. Kakogod, niko ih ne podržava od srca, te ja u tome vidim jasan znak da se režimu približava kraj.

*Na Fejsbuku vodite karantinski dnevnik. Odakle potreba za tim i da li će beleške prerasti u neku buduću knjigu? Šta još pišete?

– Ja na Fejsbuku već duže vremena ostavljam beleške, onako, nešto pišem, usput, čisto da ne zaboravim, doduše ne svakodnevno, tako da je taj moj dnevnik u datom trenutku samo prerastao u karantinski. Budući da je karantin bio globalnog karaktera, taj dnevnik ima puno čitalaca. Da li će te beleške prerastati u bilo šta, to još ne znam. Treba malo vremena da prođe pa da bih mogao tačno da vidim ima li to smisla stavljati u knjige.

Izolacija je idealno vreme za priče

*Kako objašnjavate to što je vaš novi roman „Zamalek“ (Laguna) postao vrlo popularan u periodu izolacije? Šta čitaoce u ovom trenutku privlači priči o Kairu i Egiptu?

– Mislim da je ključ u prirodi izlolacije. To je idealno vreme za priče. To je kao kad se praistorijski ljudi povuku u pećine sede i nemaju šta da rade pa prepričavaju priče. Ja pripovedam po starinski, lepo ti sve ispričam, natenane. To ljudi vole da čitaju u osami i dokolici, imaju osećaj da im neko pripoveda. A Egipat je dobra tema, mistična, liči malo na „1001 noć“. Makar ja to tako razumem.

Neobična izložba portreta

– Fotografija koja ide uz tekst je autorstvo mog kuma Dušana Todorovića koji već preko 20 godina, kad se sretnemo, slika moje portrete. Osetio je na vreme da će nešto biti od mene. Sad koristim priliku da u svim medijima puštam samo te njegove fotografije, to nam je zajednički umetnički projekat, kao i mnogi koji su se rodili u karantinu – kaže Dejan Tiago Stanković.