Sankcionisati Putinove propagandiste

Ovo nije iznenađenje, kaže. Još od početka ruske agresije na Ukrajinu 2014. informativna arena je bila vitalni front u sukobu, a Putinov režim je reputaciju jednog od vodećih svetskih inovatora u informacionom ratu.

Tokom proteklih osam godina, Moskva je bila u stanju da rasporedi impresivan i sve veći arsenal informacionog oružja protiv Ukrajine. Oni su se kretali od malih armija onlajn trolova do raskošno finansiranih mejnstrim medija koji kombinuju proizvodne vrednosti svetske klase sa često, skoro potpunim odsustvom novinarske etike.

Svaki pojedinačni element funkcioniše pod direktnom ili indirektnom kontrolom Kremlja. Zajedno, oni ponavljaju i pojačavaju varijacije istih pažljivo odabranih poruka osmišljenih da opravdaju ili na drugi način podrže neobjavljeni rat Rusije u Ukrajini.

Putinov ogroman multimedijalni informacioni ekosistem je verovatno njegovo najveće dostignuće. To je ujedno i njegovo najmoćnije oružje.

Ovo oružje je napre “brušeno” protiv domaće ruske publike. Od samog početka Putinove vladavine, on je nastojao da uspostavi državnu kontrolu nad medijima. Vlasnici ruskih TV kanala oligarsi bili su primorani da predaju svoju imovinu, dok su brojni uticajni novinari koji su odbijali da prihvate novu realnost bili skrajnuti iz industrije kao primer drugima.

Isto tako, “farme trolova” u Kremlju koje su stekle takvu međunarodnu slavu od 2014. su prvobitno razvijene kao sredstvo za podrivanje i trovanje javnog diskursa unutar same Rusije.

Do trenutka kada je Putin naredio aneksiju Krima pre osam godina, njegovo osvajanje ruskog informacionog prostora bilo je praktično završeno. Zanimljivo je da su tokom operacije na Krimu i ruske kampanje na istoku Ukrajine, koja je usledila, snage Kremlja dale prioritet zapleni lokalnih radiodifuznih objekata. Ovo je istaklo važnost informacione dominacije u Putinovim ukupnim planovima.

Ruske dezinformacije usmerene na Ukrajinu ostale su konstantna karakteristika još od tih ranih dana. Sveprisutnost antiukrajinske propagande na mejnstrim ruskoj televiziji godinama je bila izvor onlajn memova i crnog humora. Neki su se šalili u smislu da bi gledaocima bilo oprošteno što misle da je Rusija mala i bespomoćna zemlja okružena Ukrajinom sa svih strana.

Kampanja dezinformacija Kremlja je takođe vođena na međunarodnom nivou, pri čemu je Rusija uložila milijarde dolara da proširi svoj otisak emitovanja na globalnom nivou. Uprkos regionalnim varijacijama u jeziku i pristupu, suštinski antiukrajinski narativi koji se koriste od države do države ostali su depresivno poznati: Ukrajina je prikazana kao propala država koju  Zapad vodi stranputicom, preplavljena je ekstremistima krajnje desnice  I Ukrajina s pravom pripada ruskoj sferi .

Ukrajinske vlasti su preduzele brojne korake da se suprotstave pretnji ruskog informacionog rata unutar same Ukrajine. Ruski TV kanali u Ukrajini i platforme društvenih medija blokirani su od prvih godina sukoba. U skorije vreme, jedan broj ukrajinskih TV kanala povezanih sa Kremljom takođe je uklonjen.

Međutim, Ukrajina se bori da uzvrati na međunarodnoj areni, gde je glas Rusije jednostavno preglasan da bi se u potpunosti ugušio naporima da se provere činjenice i razotkriju lažne informacije iz Kremlja.

Ruska taktika informacionog rata bila je veoma efikasna u prikrivanju prave prirode osmogodišnjeg rata protiv Ukrajine. Ovo se svakodnevno može videti u međunarodnom izveštavanju o aktuelnoj krizi, koje često ne naglašava stalnu vojnu ulogu Moskve u istočnoj Ukrajini dok nekritički ponavlja Putinove izmišljene tvrdnje o rastućoj bezbednosnoj pretnji NATO-a Rusiji.

Sada smo stigli do opasnog novog praga. Putin je spreman da započne nešto što mnogi strahuju da bi moglo da postane najveći i najsmrtonosniji evropski sukob od Drugog svetskog rata. Posledice takve katastrofe ne bi bile ograničene na samu Ukrajinu.

Ponavljam, ruska dezinformaciona aparatura igra centralnu ulogu u maršu u rat. Međunarodna zajednica mora prepoznati ovu ulogu i reagovati u skladu sa tim.

Jedan od ključnih koraka jeste priznanje da se informativne kuće povezane sa Kremljom ne kvalifikuju kao legitimni mediji u tradicionalnom shvatanju i da ih ne treba tretirati kao takve. Ovaj proces je u toku i ogleda se u tome što se jasno označavaju nalozi Kremlja na platformama društvenih medija kao što je Tviter.

Međutim, potrebni su dalji koraci kako bi se razotkrile sve pametnije kamuflirane informativne inicijative koje podržava Kremlj.

Ključno je I to da zapadni zvaničnici i komentatori odbijaju pozive da se pojavljuju u emisijama i da se uopšte uzdrže od interakcije sa medijima u Kremlju.

Ključne ličnosti ruskog informacionog ekosistema takođe bi trebalo da se nađu na radaru sankcija. Imajući u vidu važnost dezinformacija u Putinovoj doktrini hibridnog rata, upadljivo je i pomalo alarmantno primetiti da je jedina ruska medijska ličnost koja se do sada pojavila na zapadnim spiskovima sankcija Dmitrij Kiseljov, istaknuti TV voditelj i šef ruske državne novinske Rusija Sevodnja.

Ovo će se možda uskoro promeniti. Novim predlogom zakona koji su 20. januara u Kongresu SAD predstavili republikanac Džim Benks i njegove kolege, predviđene su sankcije protiv brojnih vodećih ličnosti Putinovog informacionog carstva. Ovu listu bi trebalo dodatno proširiti i uključiti mnogo više menadžera i voditelja u udarnom terminu čiji su propagandni napori učinili toliko da podstaknu tekući rat u Ukrajini.

Napore takođe treba usmeriti na multinacionalne kompanije koje nastavljaju da pomažu u finansiranju ruske propagandne mašine kroz prihode od reklama. Mnogi od najpoznatijih svetskih brendova svrstavaju se među najbolje oglašivače na Kremlj TV. Njihovim poznatim sloganima i šarenim logotipima nije mesto pored orvelovske propagande koja je osmišljena da dehumanizuje Ukrajince i opravda agresorski rat.

Povlačenje multinacionalnog oglašavanja sa televizije Kremlj ne bi bilo sasvim bez presedana. Brojne velike međunarodne kompanije već su počele da usvajaju sličan pristup oglašavanja u Belorusiji kao odgovor na brutalni udar u zemlji na prodemokratske proteste. Sada se postavlja pitanje da li su ove korporacije spremne da zauzmu sličan etički stav u odnosu na daleko unosnije rusko tržište.