Dušan Mitrović – jedna epoha

Nju je činila grupa novinara, koji su se prethodnim biografijama već žestoko konfrontirali sa tadašnjom vlašću.

Uz još veću primenu grube sile nego što to čini današnja vlast, Miloševićev režim je zahtevao da novinari i mediji budu poslušni propagandisti njegove nacionalističke, rathohuškačke politike.

Bilo je onih koji na to nisu pristajali.

List Danas je izrastao na tom talasu otpora degradaciji novinarske profesije i borbe za slobodno, profesionalno novinarstvo.

Među 18 osnivača ovih novina samo Dušan Mitrović nije bio novinar po profesiji, ali po svemu što je i kako je radio u prethodnom životu njemu je neizostavno bilo mesto u najtvrđem danasovskom jezgru.

Potpisnik ovih redova i još šest osnivača Danasa (Grujica Spasović, Radivoj Cvetićanin, Božidar Andrejić, Ludvig Vincent Gadomski, Rade Radovanović i Raško Kovačević) upoznali su, sarađivali i družili se sa Dušanom u mladim godinama, kada smo mi radili u omladinskoj štampi, a on bio visoki omladinski rukovodilac.

U izmenjenim istorijskim okolnostima, nekad šaljivo, nekad ironično, zvali su nas i Titovim pionirima i omladincima – što mi u jednom periodu svojih života zaista i jesmo bili – ali ako je nekom stalo do razumevanja onog što se desilo (odgovor na čuveno pitanje: šta si radio u ratu, tata?) onda treba neke stvari reći preciznije.

„Titovi pioniri“ u posttitoizmu jasno su se razvrstali.

Oni kojima je socijalistički omladinski aktivizmam bio zanimljiv samo kao put da se osvoje pozicije u „pravoj“ vlasti i njima pripadajuće društvene privilegije spremo su optirali za Miloševićev nacionalni socijalizam.

Neki omladinski političari iz generacije Dušana Mitrovića završili su kao istaknuti prvotimci naopake politike devedesetih godina.

Ali, bilo je i onih drugih koji su verovali da svojim angažmanom u socijalističkoj omladini doprinose stvaranju naprednog društva i boljeg sveta.

To što surovi hod istorije nije potvrdio tačnost ovakvih uverenja ne umanjuje njihovu iskrenost.

Oni koji su verovali u socijalizam zbog ideja, a ne zbog karijera, ostali su imuni pred manipulacijama postsocijalističkih i postjugoslovenskih moćnika.

Kada je komunizam skinut sa dnevnog reda istorije, Dušanu Mitroviću nije padalo na pamet da vlastitu karijeru gradi u novokomponovanim političkim strukturama.

Rukovođen dubokim levičarskim instinktom, okrenuo se stvaranju nezavisnih sindikata, bez kojih – kako to svakim danom postaje sve surovije vidljivo – nema „kapitalizma sa ljudskim likom“.

Tada smo se mi, bivši omladinski novinari, sada okupljeni u listu Borba, ponovo profesionalno sreli sa Dušanom Mitrovićem.

On je uporno i mukotrpno stvarao nezavisne sindikate, mi jednako naporno i jednako ometani od nedemokratskih vlasti, pokušavali da od državne Borbe napravimo prvo nezavisno glasilo u zemlji.

Dušan se prvo prihvatio poslova prodaje u Borbi, što je u onim okolnostima bilo mnogo više od komercijale.

Bila su potrebna posebna znanja i, još više, posebna energija da bi do čitalaca kako-tako stizale beskompromisne opozicione novine, kojima su, i bukvalno, postavljane razne prepreke i zamke.

Dušanova omladinsko-sindikalna posvećenost onome što je radio i u šta je verovao bila je u tome od presudne važnosti.

U redakciji Borbe desio se još jedan veliki susret (neka bude dozvoljena i mala neskromnost) značajan za istoriju nezavisnih medija u Srbiji.

Omladinska ekipa upoznala se sa bardovima ovih novina (koje bi u februaru naredne godine mogle da proslave stogodišnjicu rođenja, ako bude nekog da se toga seti i dostojno obeleži).

Suprotno stereotipima o crvenoj, dogmatskoj Borbi, ova redakcija je tokom više decenija formirala veliki broj vrhunskih profesionalaca koji su dobro znali šta su postulati profesionalnog novinarstva i uvek bili spremni da za njih bore.

Kada smo zajedno kao novinari i medijski uposlenici zaključili da su iscrpljene mogućnosti za stvaranje istinski slobodnih novina u okviru Borbine kuće, kao i u kratkotrajnom partnerstvu sa jednim – verovali smo prosvećenim – tajkunom u okviru Naše Borbe, drznuli smo se da sami uđemo u medijsko preduzetništvo.

Uz pomenute „omladince“, uloge da budu „vlasnici sredstava za proizvodnju“ u novoj medijskoj firmi Dangraf prihvatili su se i prekaljeni borbaši Nikola Burzan, Gordana Logar, Radomir Ličina, Milovan Jauković, Vesna Ninković, Saša Nikašinović, Ivan Torov i Predrag Mitić.

Pridružili su nam se i stari tanjugovac Šime Vučković i novinar Radio Beograda i sindikalac Branislav Čanak.

Vrlo brzo i vrlo logično zaključeno je da firmom u kojoj su novinarske principe i ciljeve definisali ovi ljudi, u poslovnom smislu treba da rukovodi čovek velikog organizatorskog iskustva, koji uz to deli iste vrednosti, a to je bio Dušan Mitrović.

I on je to uspešno činio, bukvalno do poslednjeg daha, dok nije – iscrpljen jednoipogodišnjom opakom bolešću – preminuo na današnji dan prošle godine.

Ono po čemu će ga pamtiti, verujem i mlade Danasove snage, jeste tiha neiscrpna energija sa kojom je Dušan radio sve čega se prihvatio.

U njegovom šefovanju najčešći metod bio je razgovor sa saradnicima, potraga za novim idejama i davanje kreativnog podsticaja drugima.

Odlaskom Dušana Mitrovića simbolički, a par meseci kasnije i formalno-pravno, okončana je jedna epoha u postojanju Danasa.

Ove novine više nisu „preduzetnička komuna“ (opet jedna od šala na račun Danasa u kojoj ima istine). Danas je Danas deo razuđenog poslovnog sistema United Media, u kojem su uloge drugačije definisane. Bilo bi dobro i verujem korisno za ovaj list da njegovi stratezi objedine znanja savremenog medijskog menadžmenta i ono što je nasleđe Danasa.

I opet malo neskromnosti: osnivači Danasa, predvođeni Dušanom Mitrovićem, umeli su da svoje bogato socijalno, političko i profesionalno iskustvo, stečeno u vreme kad su se dešavali veliki globalni i lokalni lomovi, ugrade u stvaranje jednog glasila koje skoro četvrt veka čini pouzdani stub profesionalnog novinarstva u Srbiji.

Verujem da je to vrednost koje se ne treba odreći.

Autor je jedan od osnivača Dangrafa i dvadeset četiri godine zamenik glavnog i odgovornog urednika Danasa