Na kraju svih svetova

Seća li se neko kako je Igor Marojević počeo da u višetomnim ciklusima (Etnofikcija i Beogradsko petoknjižje) ispituje porekla, dodiruje uzemljenja, i raspršuje čestice umetničkog dostignuća koje u repeticiji ponovljenog nauka osvežava pripovedačevu priču?

Pominje li neko šume dinastičkog sukoba (Žega), kavalkadu nacističkih baraba, upiljene u tvrde butine pod presijom najlonskog šava (Šnit) ili tužnu proletersku epizodu izgona domaćih Švaba (Majčina ruka)?

Ako se neko priseti pomenutih narativa neka pribeleži da su ti fragmenti iz nacionalne škole pesimizma zapravo jedan deo izmaštanog niza o pravoj pozadini istorijske priče, koju je pisac, takoreći, slobodno hteo da izvede, poput nabacanih, ali kompoziciono skladnih boja.

I neka se priseti da su Ostaci sveta (Dereta, Beograd 2020) čekani sa zebnjom, ali dočekani sa usklikom.

Ostaci sveta nalaze se na jedan korak od završetka Etnofikcije, iako bi se dalo zaključiti da je ovim romanom sve već, uveliko, gotovo.

Postupak road movie, ne u izvornom, keruakovskom smislu, gde junak u trku za slobodom preputuje čitavu državu, primenjen je u izdvojenom formatu na jedno poglavlje Žege i nije učinio mnogo da taj roman, u strukturnoj kružnici takve vrste, zaživi: tad se autor još uvek zanosio bogatstvima postmodernizma.

Ali čim je pronašao svoj glas, pa ga izmenjao u drskim i urbanim vokalima devojčica iz Zemuna, filtrirajući ga, sa dodatnim zanosom i u epizodama pijanca sa umetničkim ambicijima, rešio je bar jedan problem: pitanje realizma i pretpostavku koju će taj slengom osveženi pravac doprineti da se jasnije i delotvornije nosi sa osmišljenim likovima.

Road movie u Ostacima… je dar prijatne izmene ritma, unošenja blagog povetarca akcije u sintezu smlaćene duše, nesposobne da se odbrani od kategoričnog imperativa koji, stočnim vagonima, vodi u logor. Čitalac se navikava na jednog lika, kada shvata, u pažljivo odmerenim monolozima, da je mikrofon već kod drugog.

Prostor počinje da živi kao psihoterapeutska seansa.

Pripovedač koji održava ispovedničke figure moguć je i kao sam pisac, dvojnik-beležnik, što ponekad dozvoljava da se ono ugravirano poput spomen-ploče spaja sa njegovom intimom.

Marojevićevu biografiju, ipak, ne treba mešati sa pripovedačevom, iako zapažamo uporedne linije.

Verovatno je pisac svestan toga, pa se autoironijom obrušava na nemoćnog M.I.a, bacajući ga u zagrljaj neobuzdane Ivanke, koju, odmah, prokljuvi usamljena majka.

Marojević jednako postupa sa likovima: prvo ih ocrta i karakteriše, daje izdvojene priče iz njihovog životopisa, te pažljivo traži tačku spajanja koja je istovremeno i tačka ključanja fabule, gde svi ti junaci međusobno ordiniraju, u želji da izbore naklonost čitaoca. I u ovom rukopisu imaćemo nezaboravne ličnosti.

Ivanka je prototip divlje, neotesane žene, koja, čini se, nije sposobna da oseti odnos uzajamne topline i milosrđa.

Doktor koji prati M.I.a uveliko kasni sa utvrđivanjem vlastitog identiteta. Majka se nad saputnike nadnosi poput plemenskog poglavice, u okvirima razuma i računa.

Crnogorski rođak je nova verzija hercegovačkog uskoka, ali bez zanosa i ideala.

U tretiranju teme je sve.

Perspektiva iznošenja prljavog veša prošlosti može proći i bez senzacionalističkih otkrića, jer takva, u svojoj suštini, zapravo i ne postoji.

Sve što je propušteno da se u anale i letopise unese, očigledno nije vredelo truda.

Ali ako se pisac odluči da iznese hroniku koja do tad nije bila zastupljena, onda je najpametnije, ako se već saučesnikom nije moglo biti, prema zadatku osmišljavanja, postaviti se nadideološki, posmatrački, i pre svega, humanistički, jer ne postoji dobra literatura bez moralističkog okvira, kao što se loša piše samo zbog njega.

U obuhvatu ženskog odeljenja Jasenovačkog logora, političke pozadine Španskog građanskog rata, raskrsnica i puteva srebreničkog pokolja glavno je što se Marojević postavlja kao čovek sa diktafonom u ruci, izbegavajući da pruži bilo kakav sud.

Zar je potrebno bilo kome stavljati do znanja da literatura, u prvom redu, notira i razmišlja?

Odgovore, zato, valja tražiti negde drugde.

Dok besne novinski naslovi i bombe koje ovi predviđaju, a još jedna agresija preti da satre ostatke svih svetova, pisac se ponovo razračunava sa satrapima i žrtvama.

Tragično je pomišljati da je čitava civilizacijska tekovina prošlog veka pre svega sabrana u pokoljima.

Tragedija se ne može izbeći, a komedija joj se može dopisati, pa se lakše sa smrću živi. Ironija u okvirima apsurda doima se kao univerzalni lek.

Katalog zverstava u jednom ogledalu predstavlja se kao smehoteka, s tim što žrtve imaju pravo da se prve iskeze mučiteljima.

Treba primetiti kako se Marojevićevi likovi odnose prema ubijanju.

Vi u njima nikad ne srećete uplašenu osobu, bar kad se obraća pripovedaču, već prkosnog i pravdoljubivog lovca na istinu.

Šta je drugo mogao musliman kojeg umalo nisu smakli na bosanskim drumovima (opervaženog jednim moćnim motivom) nego da ponosito stoji na rubu porodičnog dostojanstva?

U pričanju o ženskoj kaznionici, i pored serije akta silovanja, vidimo da nesrećna žena vodi život i posle obečašćenja; da život teče poput reke koja pamti.

Ta suluda energija volje za korakom, borbom, očita je i na drugoj strani, s tim što se tamo retko ko smeje, ili to čini u druge svrhe, obrnuto od logike.

Ustaški manifest o ratu i ratovanju kao vrednosti per se eklatantan je primer za to. On je i dobar dokaz piščeve veštine da se dokumentom posluži, ali ne i da ga zastupa.