Od trenutka kada su poželeli dete do dana kada su ga dobili prošlo je 18 godina: Iskustvo para u borbi za potomstvo

Od trenutka kada su poželeli dete do dana kada su ga dobili prošlo je 18 godina. Dragana i Aleksandar Krstić, nakon skoro dve decenije lečenja i tri pokušaja vantelesne oplodnje, sada imaju četvorogodišnju ćerku Mariju. Kada su se u svojim ranim dvadesetim suočili sa dijagnozom, nisu ni slutili da će se meseci pretvoriti u godine borbe koja, kako kažu, nije bila laka, a za koju nisu uvek imali ni dovoljno snage.

„Bilo je dosta pauza, trebalo je skupiti snagu za nastavak. Trebalo je živeti uz borbu. Ni pomislila nisam da će na tom putu biti toliko komplikacija. Strah se pojavio odmah, strah od nepoznatog, strah od izraza i dijagnoza koje ne razumem, strah od bola, strah od neispunjenih snova, odbacivanja, obeležavanja. Bila sam mlada, pa je sve to bilo još izraženijeˮ, priseća se Dragana.

Njen suprug Aleksandar ističe da je ponosan što su istrajali u svojoj borbi, koju njihovi poznanici nisu uvek razumeli.

„Znao sam da me drugi muškarci drugačije gledaju, posebno oni koji pojma nisu imali šta sve donosi ova borba. Naravno da su mislili da sam ja manje muškarac i to nije bilo lako prevazići. Svakako, borba koju smo mi vodili bila je na mnogo višem nivou nego što su bile te trivijalne pričeˮ, kaže Aleksandar.

Razgovora sa porodicom i prijateljima je u početku bilo, ali vremenom je izostajao. To je, ističu, bila njihova odluka.

„Bolela su pitanja, pogledi, očekivanja, tuđe želje. Nismo bili spremni da pričamo o tome, to su nam bile nove rane. Nisu ljudi ni razumeli sve to i njihovi saveti i pitanja su nam još više smetaliˮ, kaže Dragana i objašnjava zašto o procesu vantelesne oplodnje nije govorila ni svojim roditeljima. „Nisam želela da moja majka čeka rezultat testa sa mnom, da me pita, da se brine, da strepi i zbog toga sam ćutala. Psihološki pritisak okoline je prisutan od ljudi sa kojima živimo i radimo i često nam to odmaže, a oni samo žele da budu podrška. Međutim, teško je razumeti ovu borbu ukoliko je lično niste živeliˮ, ističe naša sagovornica.

Kad suvišna pitanja zabole

Neplodnost – istovremeno tabu o kojem se ne priča, ali i tema koja često izazove suvišna i nepristojna pitanja. Parovi imaju pravo da na njih ne odgovore jer nikome ne duguju objašnjenja, ističe Milica Glintić, diplomirana psihološkinja i psihoterapeutkinja, koja ima dugogodišnje iskustvo u radu sa onima koji prolaze kroz proces vantelesne oplodnje. Kako objašnjava, problematična su pitanja iz kojih proizilazi pritisak da nešto mora da se dogodi, a zatim pitanja zašto se nešto ne događa i ko je za to kriv.

„Ako su porodica i prijatelji previše zahtevni, uporni ili nepažljivi s pitanjima, ako postavljaju pitanja koja bude neku vrstu patnje, ako dele nespretne savete ili daju savete koji nisu traženi, onda ljudi umeju da se povuku. Ljudima koji su već isrcpljeni, teško im je zbog neuspeha, imaju problem da i sami sebi odgovore zašto nešto ne uspeva, takva vrsta pitanja može da bude vrlo teška i bolnaˮ, kaže Glintić.

Suvišna pitanja i netražene savete dobijali su i Dragana i Aleksandar. Iako svesni da njihovi bližnji nisu imali za cilj da ih povrede, najčešće se događalo baš to.

„U prvih nekoliko godina veoma mi je smetalo to što bi svi nešto da saznaju i pitaju o novostima i fazi u kojoj se nalazimo, da daju savet, usmere nekud. Mnogi su nudili čajeve, bake koje nameštaju materice, pojaseve i slično. To nas je jako nerviralo i zbog toga smo najviše i prestali da se poveravamo ljudima. Nije nam to prijaloˮ, seća se Dragana.

Kako navode, razumevanje su pronalazi u razgovoru sa ljudima koji su prolazili kroz isti ili sličan problem.

„Bilo mi je lakše da razgovaram sa nekim ko ima sličan problem kao mi, dobro smo se razumeli. Sa ljudima oko mene nisam uopšte ili sam vrlo malo razgovarao o svemu što se nama dešava. Dragana je čak krila da je trudna kada joj je konačno uspelo, toliko se plašila da kaže da ne bi posle objašnjavala da nije uspela da iznese trudnoćuˮ, kaže Aleksandar.

Kako lečenje neplodnosti, osim medicinskog, ima i psihološki aspekt, Dragana i Aleksandar ukazuju da je u svim segmentima, od samog početka, potrebna podrška svih – porodice, prijatelja, društva, doktora.

„Taj prvi odlazak lekaru mora biti takav da ne bude frustracija. Zatim, podrška kroz ispitivanje i lečenje treba da obuhvata i lepe i važne reči, a ne samo znanje i umeće lekara i medicinskog osoblja. Razumem ja da je ponekad stvarno teško i zahtevno odgovarati na pitanja ljudi koja mogu biti beskonačna, ali, verujte, daleko je teže kada ta pitanja živiš ili kada su ta pitanja tvoj smisao životaˮ, zaključuje Dragana, na osnovu ličnog, ali i iskustva parova koje sreće u Udruženju „Šansa za roditeljstvoˮ gde je već šest godina angažovana kao savetnica.

„Mogla bih knjigu u nekoliko tomova da napišem. Često se ljudi osećaju kao broj, kao dijagnoza, kao fajl, beživotno, često ne osete ljudskost i često je to zamerka na rad onih od kojih očekujemo pomoć. Nadam se da će se to uskoro promeniti.ˮ

Psihološka podrška: Preko potrebna i uglavnom nedostupna

U borbi s neplodnošću, koja je neizvesna, a i duga, jednako su važni i medicinski, ali i psihološki procesi kroz koje se prolazi. Ipak, mentalno zdravlje parova uglavnom nije u fokusu, pa stručna psihološka podrška izostaje. Upravo bi psiholog mogao da pomogne paru kod koga se osećanja kreću od straha i ljutnje, preko nemoći i krivice, sve do nade.

„Emocije koje su prisutne su zaista brojne. Kod mene su bile prisutne sve moguće – od toga da možda treba da razmislim o tome i pripremim se da nikada neću biti majka, do toga da se budim iz sna u kom sam trudnica na porođajnom stolu. Dakle, želje na jednoj strani i nemogućnost na drugojˮ, kaže Dragana i priseća se da su mnogo puta poželeli da odustanu.

„Neko vreme provedemo u tom raspoloženju, pokušavamo da se ušuškamo u tu činjenicu da mi nećemo biti roditelji, trudimo se da odustanemo, zapravo. Nije to dalo rezultate i morali smo dalje – u nove nalaze, kod novih lekara, na nova ispitivanja. Jedno je sigurno, trebalo nam je nakon svakog pada i odustajanja sve više i više napora da nastavimo. Zaista mi je žao što tada nismo imali psihologa na raspolaganju jer bismo sigurno kroz neke bitke prošli mnogo lakše i bili bismo snažnijiˮ, smatra ona.

Dragana i njen partner nisu imali podršku psihologa jer iz finansijskih razloga nisu mogli da je obezbede. Sredstva koja se izdvajaju za medicinske analize i preglede, kao i farmakoterapiju, već su dovoljno visoka, objašnjavaju, pa mnogi parovi ostanu uskraćeni za psihoterapiju.

Usluge psihologa nisu dostupne svima, njihova uključenost u procesu lečenja neizostavna je tek u nekoliko privatnih klinika. Da bi parovi koji prolaze kroz vantelesnu oplodnju trebalo makar jednom da porazgovaraju sa psihologom, smatra psihološkinja i psihoterapeutkinja Milica Glintić, ali navodi i da postoje načini da parovi sami sebi pomognu.

„Moj predlog je da se trude da što manje krive sebe, da ne povezuju svoju vrednost kao osobe s tim da li će dobiti dete, da jačaju svoju vezu, svoju ljubav, i da pružaju jedno drugom podršku, da razgovaraju. Da računaju na to da će to biti zahtevno, iscrpljujuće, teško, da imaju razumevanje da će imati različita osećanja, kao i da mogu imati ista osećanja, ali ih ne moraju imati u isto vreme. Takođe, da mnogo više aktiviraju pitanja kako si, šta ti treba, kako ovo razumeš, nego davanje gotovih rešenja, saveta, pritisaka, krivljenjaˮ, savetuje Glintić.

Borba je zajednička, krivac ne postoji

Osećanje krivice zbog nemogućnosti da začnu bebu podjednako je zastupljeno i kod žena i kod muškaraca. Milica Glintić objašnjava da se krivica dodatno pojačava kada par čuje nepoželjan savet – potrebno je da se opustite.

„Oni naravno osete krivicu i smatraju da to onda znači da ne treba uopšte da se brinu, što naravno uopšte nije moguće. Pomisle i da je onda odlazak kod psihologa preduslov da oni dobiju bebu ili da vantelesna oplodnja uspe, a naravno da ne postoji takva direktna uzročno-posledična veza. Zato mi je važno da u razgovoru sa njima pokušam da razumem kako oni doživljavaju to kroz šta prolaze, kako o tome komuniciraju, kako se osećaju i kako to pokazuju, da li se razumeju, da li krive jedno drugo, da li su strpljivi, da li su tužni, da li su u fazi u kojoj im je život prilično sveden na proces vantelesne oplodnje i da li su ostale stvari nekako zanemarene ili uspevaju da vode i neke druge aspekte života”, objašnjava psihološkinja.

Glintić naglašava i da je u procesu lečenja para važno da im ljudi iz njihove okoline, umesto davanja saveta koje im niko nije tražio, postave pitanje „kako ste i kako možemo da pomognemoˮ.

Ne postoji jednostavan odgovor na pitanje kako potražiti podršku, ukoliko ste par koji se bori s neplodnošću, ali ni kako je pružiti, ako ste njima bliski. Dragana i Aleksandar, na osnovu 18 godina duge bitke, ipak se na tako nešto, s pravom, usuđuju.

„Okolini savetujemo da ako ne može da pomogne – ćutanjem i podrškom, da ne otežava propitivanjem i ponudom. Verujte ljudi, mi dovoljno istražujemo. Savet svim ljudima koji se susreću sa problemom steriliteta je da imaju strpljenja i da traže informacije i podršku. Sami sebi mogu da pomognu samo ako se ujedine i tako umnože svoju snagu da nastave, do pobedeˮ, poručuju Dragana i Aleksandar.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Medijska podrška borbi za roditeljstvo” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.