Strah od žica, barijera i nasilja desničara na granicama

Brojevi i struktura ljudi koji se pristižu se menja, ali je priliv konstantan, i tako će verovatno ostati dok postoje problemi u zemljama porekla. Nasilje, ratovi i sukobi, ekstremno siromaštvo i nesigurnost, kao i klimatske promene, kompleksni su faktori koji su često povezani i kreiraju devastirajuće okruženje u kojem deca i odrasli ne vide svoju budućnost, niti mogu da vode dostojanstven život, ocenjuje za Danas Tatjana Ristić iz Centra za migracije i raseljenje na Balkanu, organizacija Save the Children za Severozapadni Balkan.

Odgovarajući na pitanje o tome koliki je zaista stepen humanosti kada je reč o odnošenju Srbije prema problemima izbeglica koji tuda tranzitiraju, Nikola Kovačević, pravnik za ljudska prava, za Danas ističe da u Srbiji postoji viši stepen tolerancije za slobodno kretanje ljudi, izbeglica, kroz njenu teritoriju, u odnosu na druge zemlje. To znači, dodaje on, da nema zidova, žičanih ograda, da izbeglice u Srbiji imaju kakve-takve smeštajne kapacitete, za razliku  od Hrvatske, Mađarske, Rumunije, koje su svoje sisteme u potpunosti zatvorili i na njihovim teritorijama praktično nema izbeglica.

Tatjana Ristić u vezi sa temom „humanosti“ i odnosa prema izbeglicama napominje da se od 2016. godine fokus kako tranzitnih zemalja, tako i zemalja destinacije počeo sve više usmeravati ka zaštiti granica.

– Kako to često izgleda u praksi, znamo iz mnogobrojnih svedočanstava kako odraslih, tako i dece izbeglica i migranata. Osim ograda i povećavanja broja pripadnika bezbednosnih snaga na granicama, kao i uvođenja specijalnih patrola, zaštita granica u praksi često znači presretanje ljudi, proterivanje i potiskivanje sa granica, uz upotrebu sile. Sudeći prema svedočanstvima, ovo se dešava na svim granicama u regionu – kaže naša sagovornica.

Deca sa kojom razgovaramo, ističe Tatjana Ristić, opisuju kako ih policijske patrole presreću, prete im oružjem, jure uz pomoć pasa, ponižavaju verbalno, tuku, oduzimaju lične stvari među kojima su i vrednosti kao što su novac i mobilni telefoni, tako i lične stvari od emotivne vrednosti, koje su deci nekad i važnije.

– Jedan šesnaestogodišnji dečak iz Avganistana koji putuje bez pratnje, sa kojim smo skoro razgovarali u jednom od centara u Srbiji, opisao je kako je njegova grupa prisiljena da legne na zemlju sa rukama iznad glave, nakon čega su ih šutirali. Njegov vršnjak iz Pakistana, sa kojim smo takođe razgovarali u Srbiji, opisao je kako je njegovu grupu granična patrola udarala pendrecima svaki od 10 puta koliko je pokušao da pređe granicu. Grupa dečaka, svi mlađi od 17 godina, iz Avganistana, sa kojima smo razgovarali u Bosni, opisivala nam je kako ih je granična patrola naterala da se vrate u reku koju su prešli, nakon čega je jedan od dečaka iz grupe nestao. Danima su se brinuli da li je preživeo, i na sreću čuli su da je bezbedan u jednom centara. Jedan trogodišnji dečak iz Iraka sa čijom smo porodicom razgovarali u centru u Bosni i Hercegovini uzrujano je, sa više gestova nego reči, pokušavao da nam opiše kako ga je policija na granici pretresala ne bi li pronašla mobilni telefon koji nisu pronašli kod roditelja. Nakon toga, dečak je jako dugo bio uzrujan i imao je problema sa snom. Jedna petnaestogodišnja devojčica iz Avganistana sa kojom smo razgovarali u Bosni govorila nam je o tome kako se suprotstavila grupi graničnih službenika čija su lica bila kompletno pokrivena fantomkama, kada su je gurali i pokušali da udare pendrekom. „Imam prava i vi ovo ne smete da radite“, rekla im je – opisuje tragične slučajeve Tatjana Ristić.

Pravo svake države je da štiti svoje granice, napominje ona, ali je i njihova obaveza, prema međunarodnim konvencijama i poveljama čije su potpisnice, a koje su ugrađene i u njihove zakone, da obezbedi poštovanje ljudskih prava svuda u okviru svoje teritorije i na svojoj granici, i zaštitu deci i odraslima, izbeglicama, migrantima i tražiocima azila. Pravo države, zaključuje naša sagovornica, da štiti granice ne može i ne sme biti izgovor za kršenje ljudskih prava i strahovito nasilje koje se dešava na granicama.

Među izbeglicama i migrantima na Balkanu, ispostavlja iz iskustva činjenice Danasova sagovornica, postoji sve više onih koji su tu zaglavljeni godinama, i kod njih možemo videti posledice nasilja i nesigurnosti koje možda nismo mogli videti pre 5-6 godina, kada su ljudi brzo prolazili.

– To su, na primer, porodice i deca bez pratnje koja, nakon što nisu dobili azil u Grčkoj, dođu u Srbiju, pa nakon toga u Bosnu, nadajući se da će stići u Zapadnu Evropu. U trenutku kada ih mi sretnemo, mnogi od njih doživeli su ne samo nasilje na granicama, već i nasilje u kontaktu sa krijumčarima, raznim bandama, ili u centrima za smeštaj izbeglica gde, nažalost, često ne postoje dovoljno razvijeni mehanizmi za zaštitu od nasilja. Ta deca su među najranjivijim grupama trenutno u Evropi, i potrebne su im zaštita i podrška. Zaštita i podrška moraju biti deo postojećih sistema svake države, moraju se ugraditi u postojeće mehanizme, procedure, institucije i politike – smatra Tatjana Ristić.

Govoreći o uslovima u Srbiji, Nikola Kovačević napominje da, kada je reč o infrastrukturi, egzistencijalnom minimumu, prihvatnim centrima, Srbija jeste neko ko prednjači u regionu, čak i u odnosu na Bugarsku, gde je bilo mnogo više kampova, ali su sada zatvoreni.

– Nemamo slike nasilja, pasa, bodljikave žice na srpsko-makedonskoj, srpsko-bugarskoj granici, kao što imamo na granici sa Mađarskom ili Hrvatskom. Srbija je, takođe, u odnosu na susedne zemlje više međunarodnih zaštita – kaže Danasov sagovornik.

Međutim, dodaje on, u Srbiji imamo čitav niz problema, za koje je pitanje kako da se reše kada nijedna zemlja, zapravo, neće da ih reši, i odbijanje susednih zemalja da se problemi reše preliva se na teritoriju Srbije.

– Materijalni uslovi u pojedinim prihvatnim centrima su, takođe, zastrašujući. Ali, postavlja se pitanje onda, da li da se izbeglice zatvore dole u prihvatnim centrima u Preševu, gde ne bi bilo prenaseljenosti, ili da se, kao što je to slučaj sada, puste da idu kuda oni hoće, pa i da borave, svojom voljom, u prenaseljeniim centrima u Somboru ili Adaševcima. Dakle, na severu ili zapadu zemlje, gde su uslovi u prihvatnim kampovima višestruko lošiji, a kapaciteti mnogo manji nego u Preševu, Bosilegradu, Dimitrovgradu i drugim južnijim centrima. Srbija ima kapacitet da pruži adekvatne standarde smeštaja za maksimalno tri hiljade ljudi. Sve preko toga je loše i dovodi do toga da čak i kada su materijalni uslovi u centru dobri, ako je taj centar prenaseljen, opada i kvalitet života – kaže Nikola Kovačević.

On potom ističe sopstveno uverenje, kada je reč o ophođenju prema tragediji izbeglica: „Ja sam uvek za to da se ljudi puste da se slobodno kreću.“

– Moramo reći i da ne može Srbija da reši probleme, kada iz susednih zemalja guraju izbeglice nazad u Srbiju. Ipak, evidentna je veća težnja Srbije da pruži human pristup ovim ljudima. Kada je reč o novcu, 90 odsto sredstava koja se troše na izbeglice u Srbiji dolaze iz EU donacija. Raspolaganje novcem u Srbiji je generalno problem pa tako, izvesno je, i u ovoj oblasti. Možemo postaviti pitanje, recimo, zašto od tog novca nije napravljen prihvatni centar za decu bez pratnje koji bi bio u skladu sa svim standardima dečije zaštite, sa svim standardima koje to takav slučaj zahteva – napominje naš sagovornik.

Na pitanje kakva su mu predviđanja i kako će se u budućnosti ova tragedija razvijati, Kovačević kaže da su ona – crna.

– Moja predviđanja su crna. Imaćemo žičanu ogradu, barijere i prepreke kao u većini zemalja Evrope. Imaćemo desničarske partije koje će imati značajno veću podršku, zato što je narod sluđen teorijama zavere u vezi sa migrantima. Imaćemo i nasilje ako se pod hitno ne procesuiraju organizacije poput Levijatana. Građani će u sve većoj meri posmatrati izbeglice kao bezbednosni, a ne kao humanitarni problem i – zaključuje Nikola Kovačević.

Deca u izbeglištvu

– Svako nasilje ostavlja velike posledice na decu. Ne samo nasilje kojem su izloženi, kao što su batine i verbalno ponižavanje, već i nasilje kojem svedoče – čest je slučaj da, iako budu pošteđena, na granici deca gledaju kako njihovi roditelji, prijatelji i saputnici dobijaju batine. Posledice ne moraju biti odmah vidljive, ali se mogu ispoljiti nakon nekog vremena, u obliku problema sa zdravljem – posebno mentalnim zdravljem, odnosa koje deca uspostavljaju sa sredinom, njihovih postignuća i, uopšte, teškoća da rastu i razvijaju se sa svojim punim kapacitetima i imaju kvalitetan život. Nasilje koje deca preživljavaju tokom putovanja – a to uključuje i nasilje na granicama, mada to nije jedino nasilje kojem su izloženi – oduzima im detinjstvo, ugrožava odrastanje i budućnost, i nedopustivo je kršenje njihovih prava – kaže Tatjana Ristić iz Centra za migracije i raseljenje na Balkanu, organizacija Save the Children za Severozapadni Balkan.

Tekst je nastao u okviru projekta „Odgovor zajednice: aspekti razumevanja savremenih bezbednosnih izazova u Srbiji“, koji realizuje Akademska inicijativa „Forum 10“.